Звезда

140

БОЖЕ ПОМОЗИ

— Како ти, куме? — упита Милан нреко воље, али тек колико да рекне што. — Хвала Богу ! Једем готовину — рече он, па искапи чашу и затражи још једну. У тај мах уђе кума у механу и како га смотри, приђе му руци. — А гле кума! Како је кума ? — Жива била ! Хвала Богу, добро је. Оеди, кумо. Хоћеш ти с кумом да попијеш нагпу вина, кад кум Милан .неће ? , — Па не браним. А што ти нећеш ? Ти бар никог не одбијаш ! — рече мужу. Милан се обрецну на њу, али јој донесе чшпу вина на поискавање Симино, па оде за келнерај. Кад Оима попи и другу чашу, он позва да плати. — Писи дужан ништа, куме, — р'ече Милан. — Јесам, куме, јесам. Три чаше вина, и ево ти паре! Па се маши руком џепа, те извади све оно зчато, заједно са ситнином, и просу по столу; одброја три двеслукп, а оно згрте и спусти у џеп. -- Ево, куме ! Ово је твоја радња и кад што затражим, ја платим, а кад ти у собу уђем — онда нећу платити. Милан, видећи злато у човека, о ком је мисило да је пропао, на један нут се трже. У трену ока поста друкчији. Притрча, ирими паре, па онда узе Симу за рукав, — Куме, ако те не мрзи, хајдемо у собу иа две - три речи. Сима се лако осмену. — Не браним, куме. И пође за њим. Кад уђоше у собу и кад кума донесе још две чаше вина; па их остави и изиђе, рече Милан. — Ама, куме, ти баш затвори радњу? — Затворих, куме. — А што ? — Па немам пара,, куме ! оа радњу треба нара.