Звезда

3 В Е 3 Д А

141

— Па пара је лако наћи. — Јесте, куме, али кад узмеш треба вратити. — Па, Воже здрав.ља, вратићеш ! Ниси ти ником дужан остао ! Ако теби ко није, ти .вала ниси. — Нити ја коме, ни меии ко. -— Чујеш, куме. — Шта, куме ? — Може ли теби што пбмоћи једно педесет дуката, па да ја теби дам !... Немој сад говорити ! Кад имаднеш, вратићеш ! Геци, може ли ? — Па..., може ! Милан устаде, отвори орман и изброја педесет дуката. — Ево, куме! Ти си мени доста пута помогао. И твоја је крајцара била батли. Ево ти с алалом, па кад будеш имао — вратићеш ми ! — Хвала куме ! — рече Сима, згрпу дукате са стола и снусти их у онај исти џеп. Понише вино, па се поздравише. „Да није видео оне паре, не би ми дао * ал' опет хвала му!" — помисли Сима, излазећи из механе. У Срце му се разиграло. Није то мала ствар, устати изјутра без паре, а до мрака имати ореко седамдесет дуката! Па каже чонек: овај, или онај пропао. Пропадне само онај што хоћо да пронадне; а човек, коме је Вог дао памет, те зш), да му вал.а бити поштен, и руке, те зна да му вал>а радити — не може пропасти. Он ти је као мачка: како је год бацига, она се дочека на ноге. Пего су и л»уди чудновати. Ево баш тај исти гг.егов кум Милан. Да је он отигпао њему, сагнуо главу и пожалио се, оп би га одбио. Вило би ту: и „куме, нема се, издао сам бага сад за неко випо°, или: „ама обећао ми вратити овај или онај — а дадох му ономад па ето још није, а чим добијем од њега, даћу ти !" Л овако — ето!