Звезда

142

вожк помози

Не треба се никад нуждити ! Кад те што снађе, а ти своје зло покри капом и чувај га од светских очију као и благо. Тога вечера дођоше му пашеног и свастика. Пашеног његов, Мирко магазаџија, био је добар човек, али је имао једну ману : мерио је човека по кеси. Ако немаш ништа и не вредиш ништа. Док је Сима имао, био је и саветник: сто пута га је припитивао то за ово, то за оно, а обраћао му се кад-кад и за зајмове до сто дуката; али сад и њему самом чудо, како се могао обраћати таком човеку Не би он њему прага прекорачио, да није жене која га гони и којој ништа одрећи не може. — А шта радиш ти ? — пита га Мирко као да тражи рачун од њега. — Хвала Богу. — Како : хвала Богу ? —- Једем готовину. Мирко се насмеја — Онда ћеш брзо огладнети, ако већ ниси ! -— Не бој се, нећу теби пасти иа комад ! — Много би ти вредило и кад би спао на мој комад. Ја беспосличарима не делим. — Зар сам ја беспосличар? — Ја шта си ! Ја да сам каква власт, ја бих те повалио па ти цепнуо двадесет и пет врућих на сред пијаце. — Паметан је Бог, па будали и не да никакве власти ! — рече Сима. Разгоропади се Мирко на те речи Симине. Да му то казао газда-Игњат или Ђока, он би то примио за шалу; али му то рече човек коме ће он морати, хтео не хтео јер' ће га жена натерати — давати да хлеба једе ! Е то ^е много! Он цикну: — Ем фукара — ем бесно! — што рекао Турчин. Слепче један! Ниси зарадио, него си појео и упропастио што је други стекао. Да имаш образа не би зуба обелио. Крио би се од људи као совуљага од сунца!...