Звезда
СТР.
. 2
кч|.Тн\л г~у/ Ј \ч/п N1 V 8 В Е 3 Д А
Ј\
ВР-
НАШ ВОЖИЋ — Бориелав Станковић -
Море,
Какав сан ? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Билачи, па у Прешеву, и све ближе, ближе к нама. Наверигама осушени врапци већ се троше. Ципеле с „наалчама," минтан од јумбасме и шајкача од војничких шињера, одавно је готово и чека ме. Ено их где поређани једно до другог стоје на сандуку. Нарочито ципеле, оне ми никако не дају мира. Жуте се, цакле потпетице и мирише им ђон. Чим оде мајка на пазар, затворим собу и облачим се у ново. Шетам по соби и загледам се, да видим какав ћу изгледати на Божић. А Божић ? Ехеј ! Није ово Божић Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе ! Сада ме и мајка већ не грди ако сломим што год, а камо ли да бије, јер „лошо" је пред Божић. Чак ме друкше и гледа Не како мајка, већ некако друкше... — Иди да „тргујеш"! шаље ме у чаршију да покупујем ситнице за кућу. Па и не бројећи даје ми новаца. Одем. Враћам се. Завалио сам се од завежљаја и пакета и, ^е дућанџија нарећао у и за**г" * и одма^. кусур не ЈГИме зве.чдкам по -* 1,лГ се ДРУ Го А она ? ^Једељу дц " а ^ко не седа да руча , ли вечера _ ц еЛа је кућа н^ Њ0 ј. Нико воде да .ј ^ аоцееб) и кам^Жг шта — ~ —и-ли изишли, шалваре се смакле, учкур отпасао, ко шуља се види. Сваког часа заведује бошчу која после одма.ч пада, јер или узице олабаве, или попуцају од сагибањЕ. Погрбавила од старости, а иде, ради. Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију кожа јој испуцала од силна прања. Нема када папуче или нануле да обује већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти што је свуда по кући. На полици сјаје се саани, уза зид прислоњене софре и тепсије, да се што пре оцеде, жуте се, и од њих цуре млазеви вреле воде од које се још диже пара. Полица, врата, прагови и ћерчива прозорска све је то орибано, влажно, жуто и наквашено врелом водом. Дела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, откуда ли јој толико снаге ? Ради, а као да не послује. Не осећа умор. Већ једнако, истина не брзо, али полако, дурашно, клатећи се, и сва унесена у посао, ради од рана јутра до мркла мрака. Па поред тога мора и око мене да је. Да ми не да да се омрсим или од меса што пристављено кркља у лонцима око велике ватре при огњишту; или од колача што, тек сада извађени из пећи,'
п °могне. Растргла се Сц^посла. Кукови јој М0 Ј е снаге * А зво 1И, шалваре се смакле, учкур отпасао. ко- тих 0: из далека, стране брује, колебају се. Ка*
и покривени чаршавом, омекнути, тако леп, примамљив мирис шире по соби где су склоњеки — Немој, чедо, одбија ме благо и некако, стидљиво, као бојећи се да ме не увреди. Немој нана је за тебе све то. За кога другог... Ене, Божић је већ дошао у Текију.. — Код кога у Текију — питам ја разрогачено — да идем, да га видим ? И потрчим. — Не, не — зауставља ме — Немош да га видиш. Крије се сад он. Сутра ћеш да га видиш. Доћи ће и код нас.. И долази, али како ? Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бат нових ципела, и јака шкрипа њихова. Више моје главе до јастука поређане хаљине и преобука од којих ме запахива мирис на чистину и ново. Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамј'>на собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и укуткана.. А ти си у кујни ; кроза сан чујем те како послујеш уносиш корито, бакрач топле воде. Онда, долазиш к мени, откриваш ме, подвијаш твоје кошчате, смежуране руке пода ме и онако г-олишава, угрејана здравим сном, дижеш ме из з ~еље и узимаш у крило Гпуостттпгк — - Лјде сине, устанг., домаћине мој... А при тој речи „домаћин-е набрана, топла уста задрхте и с врео образ. УчГПОТТТ
ДЧПГШГГ
моје снаге. А звона звоне ! Н
ришу опајани ћилими у соб* Са улице разабиру се већ гла кроз прозоре и ломи се са чираку. Облачиш ме. Али г велико. Ципеле за два прст чак и са „пач'л'цима" од — Није, није... Још ми велики. Ја колики си И раширивши руке, ме колики сам. И да бих ми очев, свилен, мор-поје, ми у недра, вадиш ланац ми лепше и истакнутије !. мећеш ти китку, стару, > диша која ми до испод у!.. ме. Даш свећу, босиљак, ч пије испраћаш ме, и једнак гледаш ме и поправљаш Од< кад изиђем на улицу, поме. ја видим твоју главу где вирр
ме, прати
Да је други празник, ја би на турско гробље да гледам к; прангије, него ли у цркву. Али
N