Звезда

В Е Л Е ш К Е

363

расправу, а можда ће се још који од наших исторпка позабавпти овим пптањем и остадим која су с њпм у вези. Г. Андра Гавридовић, спиеатељ разнпх дебедих књига учипио је једно пскрено признање. У одговору г. Јов. Томићу (у Наставнику) који га једобро ишчибукао за његова литерарно историјска нагваждања, г. Гавридовић велп да се није освртао на иисања једног „књижевног" листа о његовим делгша. Ми то потпуно разумемо, н само се чудимо од куд г. Гавриловићу тодико памети да без обзира и осврта скдони своју списатељску главу од ударада тога књижевног листа. То истина нпје ни мало храбро, али је врдо пробитачно. До душе, г. Гавридовић је једном цриликом нопретио одговорол, али се за његову срећу на време паметно ирисетио и — стругнуо. А како нама не причињава никакво задовољство да мрдвмримо овог књижевног рањеника, то г. Гавриловић може спокојно наставити лиФерацију књига, само ако успази да нам нарочито не дође под руку, јер тада не јамчимо ни за шта. Пзашда је 204 књига ЛетописаМатице Српске (св IV за 1900 год.) Од тешке радости нисмо могли веровати да су доиста довршени они страшни чданци, што су се толико времена провлачили кроз Летопис, растезани мађичкои снагом хонорара »по табаку«. За » ирилоге" Дим. Руварца морали смо по неколико цута загледатн да ли су доиста свршени. Хвала Вогу, опасност је прешла, па и мн можемо слободно разгледати остали матерпјад у Летопису. Истина остао је још Др. МандиИ са оним језовитим „наставиће се«, те ускаче у XX век, али и то је добро, »нек остане ока за сведока«. Не би нам иначе веровали читаоди из XX века, шта се све п у ком обиму писало некад у Летопису. Ова свеска Летописа богата је оденама и прпказпма. На жалост, и овде

не стоји најбоље лнтерарна критика. Сви су прикази г. Савићеви врло кратки, те пз њпх читалад не може извести никакав суд о појединим књигама и писцнма. А ако Летопис не буде доносио одене о дитерарним производима, шта је онда остало мадим књижевним листовима као што су Зора, Бранково коло. Бос. Вила или Градипа? Пли се ваљда очекује да они у томе претходе Летоппсу? 0 томе ваља да цромисли и уредништво, а н наши дитерарни критичари. Кијевска Университетсшл 1Тзв1;СТ1Л у св. за јуи о. г. а у рубрици критика и библиографија доносе оцене Т. Д. Флоринскога на 15 разних дела која се односе на словенски језик, књижевност п историју. Највпше је пажње посвећено делу Л. Стеиови&а: Очерки исторш Сербо-Хорватскои литературн о којој је била оцена у „Летопису Матице Српске« и кратак приказ у »Рускал Мисдђ «. Фдорински надази да Степовић није обухватио стару хрватско-далматинску глагољску књижевност, и замера му што је врло мало пажње обратио хрватској књижевности. Даље налази да је нисад, хотећи да задовољи и ширу читалачку публику и опет да одговорн научним захтевима промашио диљ и није испунио ни један од та два задатка. Ни сам распоред грађе не доиада се Флоринскоме, јер су у књигу унесене многе неважне поједпности а остављена су без разматрања многа важна питања и појаве без којих се не може разумети историја српоко - хрватске књижевиости. Врлоје слабо и површно израђен стари период српске књижевности. У новијој књижевности посвећено је неким књижевницима много више места но другима који су им равнп или су и већи. Многим књижевнидима нису поменута најбоља дела (Новаковићу, Мијатовићу, Ристићу и др.). Добро су израђени одељди посвећени Рељковићу, Вранку, Змају, Јакшнћу, Јовн Илићу п Војисдаву, а