Звезда

383

2*

Он се исправи у кревету, али видећи да не може тако издржати, врати се ноново у пређашњи положај. Уздахну дубоко. Поглед му се оте на прозор. Пружи руку прозору и^рече: —■ Отворите! Отворише прозор. У собу јурну свеж ваздух. Напољу се хватао први сутон. Чула се весела врева дечија на улици и бат пролазника. Болеснику се набра чело. Тисто срдито викну: — Затворите! Затворише прозор. Он се загледа у собни угао у коме беше икона и гледао је нетренимице. Са иконе пређе на мајку, па на -бабу, па на мене. После гледаше шаре на нлаФОну, а за тим све ствари у соби. Гледао је неким погледом који, чини ти се, хоће да прогута. За све то време дисао је тешко, али често и бурно. Кад прегледа све, махну руком на мајку. Она му приђе. — Оце нема, рече. — Доћи ће, рече ова. — Доцкан.... Пољуби ме мајко!... Где је бака?... Дајте ми оцину слику. Мара и баба Милена гушећи се плачем, љубише га и стезаше уза се, као да би га хтеле отети од смрти. — Слику, понавл^ао је он изнемогло. Дадоше му слику Срећков} г . Он метну слику на своје усне. — Кажите му, рече испрекидано, да сам га чекао .... Жао ми је . . . . Онда се последњи пут завали у јастуке са сликом очевом на устима. Дисање му поста слабије и слабиЈе. Напослетку истеже се још випте и забаци нешто уназад главу .... Издахнуо је.