Звезда

382

3 В Е 3 Д А

Мара изиђе из собе и одмах се врати. Није дошао нико. —• О што га нема! уздахну. — Доћи ће чедо, увераваше га мајка. — Мама, окрете се Раде њој, пошљи некога у чарШИ ЈУ Д а види је ли дошао. Ако је дошао нека му каже да одмах дође. Нека му каже да га ја зовем. — Оћу, срце моје, рече Мара и изиђе из собе, божем да изврши поруку његову. Кад Мара изиђе а са њом и баба Милена, Раде ми рече: — Је ли чико ; кад човек умре, закопају га дубоко у земљу? Ја сам ћутао. Преклињао сам онај тренутак кад ми на памет паде да дођем овде, јер ми се срце цепало од жалости. — Знам ја, закопају. Тако су и деду законали.... Мајка ће да кука; и пре је кукала, кад је деда умро . . .. Поћута мало гледајући замишљено кроз прозор па настави. — Ал" тамо нема сунца... . Вар да сам пшолу учио ... Како је то лепо : играти се по пољу кад га сунце обасја! По њему пуно цвећа .... Лептири лете на све стране. Тичице певају.... Ох Боже! . .. Чико, мене је стра Погледа ме очајним ногледом. Ја сам ћутао бришући сузе. — Ил' бар да хоће оца доћи.... Мој слатки оца . . . Само да га видим, па не марим .... — Чико. — Чујем, чедо. -— Нека не долази твој Пера. — Зашто ? — Немој. Ја ћу да умрем! Па му ударише сузе. Мара се врати у собу. — Је ли дошао? питао је Раде. — Још није.

$