Звезда

МАЛИРАДЕ 881 Раде је посматрао доктора неким чудноватим погледом. Тешко је веровати, али тај поглед казивао је пре но ишта друго презрење докторове утехе. Доктор нареди да се болеснику и даље даје нека медецина за олакшавање кашља, па пође. При поласку добаци Мари за утеху једно: ,,Не бојте се". Ја изађох за доктором у предсобље. У предсобљу доктор смагну раменима, говорећи тихо као за себе: И ако смо доктори нисмо богови. Ко може ту помоћи, сем ако би се догодило какво чудо, у које се данас не верује. — Зашто, запитах га ја, зар је детету тако рђаво? — Нема ништа од њега, одговори овај. Тешко да ће сутрашњу зору дочекати. Све је пропало. Понављајући ову последњу реч доктор оде. Ја се вратих у собу. Мара, која се надала да сам ја са доктором о болеснику говорио, окрете се мени питајућим погледом. Ја сам се осмејкивао. Н>ој је то било доста. Надање јој испуњаваше груди. Мали Раде опет махну главом на ме, да му се приближим. Кад то учииих, он ми лагано, као да би хтео од других сакрити рече: — Је си чуо шта каже чика доктор? — Чуо сам. Добро каже, рекох ја. — Не зна он ништа, примети Раде. Опет прекрену главу у страну, склопи очи и дисаше често и бурно. Грудни кош издизао се необично високо. Осећало се како се дисање болесниково бори са неким тешким препонама. Сад то трајаше нешто дуже него раније. Опет се чула лупа капије на дворишту. Болесник се прену. — То је оца. Звезда, Књига III. Св. IV. 2