Звезда

Н.ЕН ОСМЕЈАК

401

•боко и загледала се негде далеко кроз прозор. Мислила је ваљда о томе: шта ли ради сад он, или како ће је дочекати њени. Изгледала је тиха и мирна као божица. У томе тренутку ја нисам могао познати ону жену, која се еатански смешила јаду камењареве ћерчице. Онај осмејак никако није могао бити израз ове благе, осетљиве душе, какву сам је сада познао. Он је морао бити тајанствени покрет неке друге душе. Та чудна противречност морила ме је јако и ја нисам могао одолети срцу а да је не упитам: „Збиља, госпођо, према ономе колико сам Вас сада познао, изгледа да сте Ви мека, нежна срца, али ми је доиста чудно, зашто сте се и чему смешили, када су оно одвајали камењареву кћер од мртва оца?" „Ја се смешила?!" прену се она изненађено. „То није могућно! Ја се нисам смешила! У осталом не знам, можда сам се и насмептила, али знам да сам тада осетила, као да ми је некако лакше. Вероваћете ваљда да је и мене морао дирнути онај тужни призор као и све друге." Разумео сам је. Бзен осмејак био је лаки, невољни израз неког унутарњег, урођеног, себичног задовољства, које осећамо кад видимо туђу невољу, која је нас мимоишла, или је већа од наше. То је био отсев једног праосећаја, с којим се ми рађамо. Њен осмејак био је оемејак човека. Колико има у нама осећаја и душиних вибрација, којима не знамо права узрока, или га само тек наслутимо ? ! У себи потпуно сам се измирио са Цветом. Она је за мене увек оетала жена Фине, отмене душе. Никада нећу заборавити њен састанак на етаници са оцем и сестрама. Она је падала из наручја у наручје и горко јецала. То је био последњи излив свега њеног набујалог болу, продом. после кога ће она бити и узвишенија и крепупја. Унорен сам, да је Цвета била једна од оних душа, Да коју^реди парадокс: да се у паду уздиже. Када мислимо да је у Ж'- » нору, она баш онда лебди више нас у азурком, зраку,.