Звезда

VСНЕГУ

Ватра гори врху на планини, Крај ње момак па се тако греје ; По дубрави, пољу и долини Зимски ветар бело двеке сеје. Глухо доба. Усред ноћи црне Гладног вука само гнев се чује, Ил' кроз грање студ тек лако прне, Да момачку косу помилује. Мис'о лети жудњом загрејана И путнику даје нове моћи: Још три зоре, још три бела дана, И момак ће своме дому доћи. Руса глава једру мому сања, Коју давно пољубила није. Снежно иње откида се с грања, Па се момку око врата вије, Ветар дува и ватра се гаси, Хладним брашном ноћ је затрпава. Све умукло, ништа да се гласи, Тврдо момак крај пепела спава. По дубрави, пољу и долини Игра блесак 'са зориних груди ; Јутро дошло врху на планини, Ал' не може момка да пробуди.

пан. Јанкобић.