Звезда

ТАРТАРВН И3 ТАРАСКОНА

415

ишао је право нред собом, не гледајући но десно ни лево, с оком унорно уиртим у замишљена чудовншта, која се не појављнваху никако. Како се чадор беше узјогунио да се не отвори, ни комад пемикана да се растворе, караван је био принуђен да се јутром и вечером заустави у каквом племену урођеничком. Свуда, захваљујући качкети кнеза Гргура, ловци давова бшш су примани раширеиих руку. Становали су код ага, но чудним дворцима, великим белим мајурима без прозора, где ћеш паћи дар-мар од наргила и махагонских ормана, ћидима из Смирне,» европских ламна са регудатором, кедрових ковчега с турскпм цекинима, сатова са Фигурама, у стиду Дуја Филипа . .. Свуда где су наншди, Тартарену су приређиикалп сјајна весеља и свечаности. У његову част, цеда пдемена правила су шендук из пушака, лепршајући својпм сјајннм бурнусима на сунцу. Затим, по шенлуку, дошао би добрп ага и поднео свој рачун ... Оно што зову гостоиримством арабљанским. И непрестано нигде лава. Ако их на париском Новом-Мосту има, толико и овде! При свем том Тарасконац не клону духом. Спуштајући се одважно дубоко на југ, он је проводио дане пробијајући се кроз жбуаем обрасло земљиште испптујући кржљаве палме врхом своје карабинке, понављајући при сваком шнпрагу „Фррт ! Фррт!" небп ли што са легла подигао. .. Затпм, свако вече пре но што бп легао, но два три сата бусије . . . Узалуд мука! лав се ннје показивао. Па ипак, једне вечери, око шест часова, како је караван предазпо љубичасту мастикову шуму, у којој дебеле препелице, отежале врућином, скакутаху по трави, Тартерену из Тараскона учиии се да чује — али тако далеку, тако нејасну, тако разбивену поветарцем ону величанствену рику што је толпко иута беше чуо тамо у Тараскону, за бараком Митеповом. У први мах јунак је држао да сања ... Али један тренутак затим, удаљена још|непрестано, и ако разговетнија, рика се чу ноново; и овога пута, док се^на свима крајевима хоризонта чуло урликање паса сеоских, стресајући^се под страхом, грба камилипа уздрхта, и конзерве и оружни ковчези на њој зазвечаше. Нема више сумње. То је био лав ... Брзо, брзо, за бусију. Ни шшута се изгубити несме. Био је баш ту близу неки стари марабу (свечев гроб) с белпм кубетом. У издубљеном месту у зиду више врата велике жуте папуче покојаикове, и дуж зидова пзвешан и чудан вашар од завештаних дарова свецу: скути од бурнуса, златна жица, косе рпђе. ... Тартарен из Тараскона остави ту .свога кнеза ,и камилу и даде се 4*