Звезда

416

3 В Е 3 Д А

на тражење бусије. И кнез Гргур хтеде да пође с њпм, али Тара. сконац одби; он је хтео да нападне на лава сам, прса у прса При свем том, он препоручп Његовој светлости да се не удаљава, п, из обазрпвости, иовери му свој новаанпк, пун хартија од вредности и новчанпца, бојећи се да их не повреди под канџама лавовим. Пошто сврши ово, јуиак потражи своје место. Сто корака пред марабуом, на обали речице, скоро пресушене, у провидном вечерњем сутону, трептао је мали шумарак од олеандара. Ту Тартарен ухвати бусију, клекнувши, по пронису, с карабинком у руци п својим великим ловачкпм ножем, смело забијеннм пред собом у песку обалском. Дође ноћ. Јасно руменило природе пређе у љубпчасто, затим у танко плаво ... Доле, у речном шљунку, као ручно огледало, блистала се барнца бпстре воде. То је било појиште звериња. На падини друге обале, нзбијала је нејасно бела стаза што су је њихове грдне шапе оставиле у мастиковини. Ова тајанствена падииа улевала је језу. Додајте томе потмули и тајанствени глас афричкпх ноћи, зашуштало грање, меки кораци скитнпчког звериња, танкн лавеж шакала, и горе на небу, на сто, двеста метара, велика Јата ждралова, који пролећу крпчућн као деца коју даве; признаћете дајету било од чега да човек буде узбуђен. И Тартарен је то био. Бпо је чак и много. Јадни човек ! зуби су му цвокотали. А, о заклон великог ловачког ножа забоденог у земљу, пушчана цев карабинке, звонилаје као пар кастањета. .. Шта ћете! Има вечери кад човек није баш оран, а после у чему би била слава, кад јунаци никад страха не би пмали. Е па лепо ! јест, Тартарен је имао страха, и још за све време. Прп свем том, он се добро држао један сат, два сата, али и јунаштво има својих граннца ... Ту близу њега, у пресушеном кориту речице, Тарасконац одједном чу шум корака, котрљање шљункаОвог пута страх га подиже са земље. Он избаци своја два метка насумце у ноћ, и обрну се што га ноге носе ка гробу свечевом, оставивши свој нож псправљен у песку као крст — споменпк настраховитије страве пгго је икад обузела душу једног укротиоца хидриног. „Овамо, кнеже . .. лав !. . ." Ћутање. „Кнеже, кнеже, јесте ли ту ?" Киез није бпо ту. Само је, на беломе зиду марабуа, у месечини, снрота камила бацала чудну сенку своје грбе . . . Кнез Гргур беше умакао одневши собом новчаник с новчаницима . . . Има већ месец дана како је Његова Светлост чекала ову прилику . ..