Звезда

СМРТ ЈЕДНОГ ДЖТЖТА - ПИЕР ЛОТИ 5. дег^ембар 1894. Ово што ћу писати намењено је онима који су се на гробљу, гледајући какву тек затрпану раку што је још покривају прве беле ките цвећа, осетили дирнути и уцвељени до дна срца, сећајући се оних невиних очица што леже угашене доле под црном земљом.... Ах како је замршена и тамна загонетна смрт мале деце!... Зашто да умиру они, а не ми који смо се већ наживели и који бисмо, тако радо, пристали да идемо на онај свет?... Или, боље рећи, зашто су и долазили, кад им је писано да се врате тако брзо, пошто препате бездушну казну самртних мука?... Пред њиховим белим гробовима препиру нам се ум и срце, у жалости што се буни, иосред тмине.... Мало, умилно детенце, о коме ћу причати да бих бар мало продужио успомену на њ, било је јединче Силвестрово, — нашега слуге који је, после десет година, постао готово чланом породице. Јадниче, преживело је свега два лета на овој земљи. Његова жута, свиона коса. као што је на луткама, делила се у несташно прамење које се није дало дотерати у ред. Воја лица била му је као у бенгалских ружа, црте као у анђела; увек отворена усташца стајала су изнад мало уву-