Звезда

436 з в в з д а чене браде која му је давала неку љупку наивност. У осталом, ово умиљато дете било је веселије од свих невиних беба; нуно нове среће што живи, што дише, што се креће; пуно живота и свежега здравља; пуначко, развијено као незнабожачки амори. Али његова драж била је нарочито у очима, великим плавим очима, прилично упалим испод испупченог чела, очима, у којима се огледала невиност, поверење и непрекидно чуђење према свима стварима овога света.... * * * У Паризу, овога мутног децембарског јутра, у соби једног хотела, не добивши вести већ четири дана, кад сам се вратио с пута на север, отворим једно од мојих писама што је дошло на пост-рестант. — Почињало је овако: „Синоћ, у осам сати, наш мили мали Роже умро је у страшним мукама. Сви га оплакујемо, а Силвестар изазива дубоко сажаљење ...." Најпре, окренух се на месту и стадох да идем, брзо, као да ме гура неки повећани телесни бол.... Напослетку, опет узех писмо да продужим читање : крупа му је одузела живот за неколико сати, усред неисказаног бола оних који су га неговали .... Ишао сам, разгледајући, ни сам не знам зашто, разне предмете што руже ову собу, гурајући ногом ствари које су ми на путу, — све док нисам добро разумео немилостиву стварност онога што сам нрочитао • затим, наједанпут, паде један облак, нисам видео ништа — и плакао сам .... Никад ми није пало на ум да тај мали Роже може умрети .... Па онда, нисам веровао да ми је овај малишан тако дубоко ушао у срце, нисам могао веровати да сам га толико волео ! . . . Зна.ли се, у осталом, зашто човек више воли једно детенце које му није ништа, него друго које му је најближи род : то је нека сила што иде