Звезда

СМРТ ЈЕДНОГ ДЕТЕТА

439

Каткад, кад је мислио да има нешто врло важно да уради, на би му ко хтео стати на пут, погледао 6и га с неком јединственом озбиљношћу, одгурнуо му руку не говорећи ништа и, намрштено, продужио свој пут; — мачке, понекад, показују ову смешну а љупку озбиљност, кад се журе негде, сувише заузете својим послом да би стигле да се одазову вашем позиву. * * * Овај Роже имао је очи, очи које нису биле земаљске, које су се смешиле неком поверљивом радошћу, али које су умеле ионекад гледати дубоко. Ма да је у њему све дисало животом, неком немарном срећом што расте и што се смеје, ипак је имао очи, кад човек дубље размисли, које су те као питале, преклињале, страховале од неког црног сутрашњег дана .... И баш те очи морала је изабрати неумољива и глупа Смрт да их баци у ледену раку. * Сутрадан, 6. децембра, пошто сам путовао целе ноћи, дођем својој кући, у освитку туробног зимњег дана. У својој соби нађем јадног Силвестра где ложи ватру. Зајецавши одмах, рече ми он оне просте и детињске речи у којима је све исказано : „Изгубио сам мога малог Рожеа". И ту. у овој још хладној соби, осветљеној првим јутарњим сјајем и лампом што су је заборавили да угасе, исцрича ми он свршетак овог малог детета кога и ја оплакујем толико исто као и он . . . . Како је неочекивано и нагло наишлаСмрт! Издахнуо је у пуној снази, борећи се, ломећи, у боловима, своје ручице .... „До последњег тренутка, рече Силвестар, пружао ми је руке да га узмем. припијао се за ме, хтео да. се дигне, није хтео да умре . . . ."