Звезда

438

3 В В 3 Д А

икакве наде на луду, грозну смрт која затвара таке очице ? која носи таке анђелчиће и крије их у своју костурницу.... * * * .,Здраво сам жалостан. Наш мали Роже умро". Док часови иду један за другим својим спорим ходом, ја с тугом прегледам овај двогодишњи живот. Сваки тренутак? после првог запрепашћења, усађује у ме, као неким чекићем, све дубље вест да је то занавек свршено .... Ах! његов гласић у дворишту наше куће, кад сам пролазио покрај стана његових родитеља и кад је хтео да пође за мном : „Госпоне ! госпоне !" (за њега је господин било моје име). Најзад, његово весело каскање иза мене, да ме достигне .... Све је то свршено, слеђено ! . . . У памети ми се опет он појављује нарочито у својој хаљини од ружичастог Фланела коју је облачио сваки дан пред. крај лета, с белим овратником који је обично носио наопачке, извезеним на сваком крају кинеским цветом, с ружицом на леђима, испод праменчића његове златне косе.. Боже мој, како ми се цепа срца и наводњавају очи, кад помислим на тај мали овратник окренут наопачке што је падао на леђа по његовој ружичастој хаљиници .... ❖ Овај мали Роже био је врло живахан, али се ипак није никад онако пакосно наљутио као толика друга.деца, кад му не би учинили по вољи, не давши му да иде те да гази по води или отргнувши му из руку какав предмет да га не сломи, он се јако дерао и лио крупне сузе; али г то је чинио само у очатању као да би хтео рећи ; „Зар је могуће да сте тако неправедни према мени ? Зар је могуће да ми украћујете и тако невину забаву?" У оваким приликама био је тако љубак да су му увек попуштали. А сада, дали би и многи дан живота да га нису никад ни толико мучили.