Звезда

КЊИГЕ И НАРОД

Р^ли народ није за књигу, или књиге нису за народ. Једноод тога двога, а можда и обоје заједно, морају бити узрок овоме, како је данас у народу нашем. Неписмених имамо врло много, али нам мало вреде и они који су писмени. Тако је, ако под писменошћу разумемо писање и читање. Интересантно је загжедати штампани списак „пренумераната" у каквој старијој књизи и упитати кога старијег књижара како су ишле књиге пређе, а како данас? Данас се не читају ни романи, ни друге кљиге као пређе. Писменост се, бајаги, шири, али опада број оних који траже књиге;. број купаца и читача књига и сувише је мален. Погледајте око себе колико има писмених који читају и погледајте шта читају? Пођимо од Београда где је центар, где је највећи број писмених и почнимо прво од интелигенције, којој је писменост занат, занимање, коју писменост и храни и брани. Еолико ћете чиновника наћи, који прочитају годишње по неколико књига своје струке, или друге какве научне или забавне? А остали писмени свет, разуме се, не чита ни толико. Тако је у Београду, а у унутрашњости интелигенција је више-мање иста, остали писмени свет такође. Тако је по градовима, тако је по селима. Али не може се рећи, да се ништа не чита. Чита се, и доста се чита, али шта? — Новине иет иара број. Београдска читалачка публика свако вече сматра за дужност, да узме и прочита по двоје-троје вечерње новине. Ко то не чини, тај у очима других изгледа да не прати књижевност, да није савремен човек, и да не чита ништа. Изађе. н. пр. у новинама пет пара број каква новост о каквом ништавом догађају, а неко то не прочита, па тек у разговору чује што о том и упита : где, кад је то било? — Па то је било у свима новинама! Зар ти то ниси читао? одговори му други, а у себи помисли: та.ј баш ништа не чита, а видиш како ја пратим све што се пише. И онда овај стане разла-