Звезда

СУПАРНИЦА

449

Он ме не заборављаше, долажаше, да види евоју стару мајку. Мало по мало, чињаше ми се да долази чешће, да остаје дуже. Рекло би се као да имађаше нешто да ми повери, као да се не усуђиваше и као да трпљаше што се није усуђивао да ми то каже. Он паћаше, мило сироче. И ја која га обожавах досећала сам се отуда долази та његова патња, али нисам хтела, да ми је искаже у једној исповести, требало је да попије све до дна сасвим сам, без савета, без сведока, да ми се после поврати како сам ја хтела, измучен и скрушен, да га ја излечим и да ми дугује свој живот. Сад почех да не мрзим Јулију, јер му задаваше јаде. За време њихових медених месеца нисам ни мало желела да познам њихов живот у двоје. А сада како ми се појављиваше рујна зора ја се у то чешће мешах, посматрах. Моја снаха још не имађаше љубавника, али љубопитство о једном другом човеку, буђаше се у њеној нечистој души. Присуствовах при једном њиховом примању. Ја га погодих, човека, којега она хтеде. То бејаше један од оних којима је она ласкала, може бити први : а сада знајући шта је љубав, враћаше му се. Јер наш први јарам привлачи нас целог века, и ми му се враћамо често и против наше воље. Ја се повукох у своју малу кућицу у околини без терета, поуздана у будућност. И кад шест недеља доцније мој јадан љубљени Морис дође, да ми се баци у наручја, јецајући, скрушен, али и огорчен, бесан на ону жену, која већ бејаше ван његовог домашаја, ја га пригрлих благодарећи Богу, који ми га враћа. Сва моја мучења беху заборављена. Он ми се враћаше, супарница беше побеђена.

Е. М.