Звезда

448

3 В Е 3 Д А

Кад се врати изгледаше сасвим други, скоро весео. Изјави ми да ће се женити Јулијом. Ах! не могох више одржати. Рекох му све што сам мислила о његовој Јулији. Известила сам се, знала сам причу за причом. Сасвим може бити, да ова причања не бејаху сушта истина; било их је која мирисаху на измишљотину; али најзад ја сам волела, да све верујем и да му кажем. Он ме ћутећки слушаше иозадуго, затим "побледи и изађе. Врати се тек у вече. Пољуби ме говорећи : „Чуј, мама, не говори више онако, као што си мало пре то учинила. Сва она неваљалства што су ти нричали недостојна су тебе. Јулија заслужује да је волим, а и она воли мене. Не гони ме да бирам између ње и тебе." Узеше се. Не могах да се решим да живим с њима, ма да Јулија полуди да се потчини заједничком животу. Не, не хтедох, не могох. Повукох се у малу кућицу, близу Париза, где се настаних са своје две слушкиње. Морис долазаше с времена на време, да ме види; недељом самном доручковаше. А моју снају сретах само онда, кад сам ја одлазила у Париз. Овако проведох две тужне године, најтужније у моме животу, састарих се као за десет. Ниједна изневерена супруга, ниједна напуштена наложница, није била љуборна као ја. Не због љубави, којом се он за њом занео. Не.... него она бејаше другарица, повереница, уточиште све што му ја пре бејах. Она бејаше жена његовом душевном животу, а ја више то не бејах. Прве године своје женидбе ниптта не изложи, ништа није радио хоћете ли веровати, да ја бејах весела, да мишљах : „она му смета да ради," и бејах задовољна Али годину дана доцније , са својом сликом „ Смрт Маноне" он однесе победу, доби награду Салона и његов успех зададе ми јад, мени, која сам некад живела само његовим успесима... А то зато, јер познадох гипко тело. русе коврџице, очи алгине боје код Маноне.