Звезда
КЊИГЕ ЗА НАРОД
И зар није право да боље напредује или бар да добија боља места истог положаја онај, који се читањем и другим путем усавршава у струци својој, него онај који свој посао у служби државној врши стереотипно, данас као јуче, ове године као и пре 10, 20 година ? Познато нам је, да су ОФицири готово обавезни да примају свој лист, за улитеље се бележи у кондуитне листе прима ли лист „Учитељ" и је ли члан Учитељског Удружења. Мислимо да би се тако што могло тражити и од других. Али није само то довољно. Могле би претпостављене старешине с времена на време, а згодном приликом, повести разговор са персоналом својим, па, онако више узгредно, да виде је ли ко читао новије књижевне производе своје струке. Том приликом, он или ко други, скренуо би пажњу осталима на књижевне производе који за њих имају вредности. То не би било принудно средство, али би покретало сваког да чита, с једне стране да би се усавршавао, а с друге стране, да не би међу друговима изгледао као да је пао с друге планете, иа не Зна шта има око њега. Сем тога, нама се чпни, да не би било ништа претерано, ако би се на крају године при бележењу кондуитне листе, водило рачуна и о том, је ли чиновник што год читао по струци својој. Да ово поменемо, потсетила нас је једна практика, коју смо видели у Далмацији. На крају године тамо учитељи, подносећи надзорнику извешће о свом раду те године, морају, поред другог, казати и које су књиге ирочитали те године. То нам се допало и ако су нас неки уверавали, да има случајеЕа, да неко ипак не чита, па у извештају обиђе истину и каже како је читао ту и'ту књигу. Ако неки то чини, неће чинити сваки. Но и онај, који се на тај начин извуче, мора се стидети бар пред самим собом ; а богме мораће стрепити да којом приликом надзорник не поведе реч о оној књизи, за коју је овај рекао да је читао. па ће себе довести у неприлику. Било овим, било којим другим начином тек озбиљна је потреба, да се постарамо, да увећамо број читања и да створимо могућности, те да се књижевност у народу шири и народу веће услуге чини, него што је то до сад било. Ми изнесмо о том неке мисли, а радо бисмо чули и мишљење других. Питање је вредно свачије пажње. На крају деветнаестог века књижевност наша није се могла похвалити својим читачима. Двадесети век требало би боље да започнемо. П. Ј■ Ј1.