Звезда

НИЧЕОВ „ЗАРАТУСТРА" У СВЕТЛОСТИ УМЕТНИЧКОГ СТИЛА п р е в о Д

^Ј^ридриху Ничеу са љеговим „Заратустром" десило се оно што и оном уметнику ковачу с његовим ковањем, израдом јуначке опреме. Благородна господа, коју је позвао да опрему виде и оцене, пробаше доброту челика и повитљивост делова, састава и чланака на оклопу. Па се дочепаше у љутој препирди о тежини штита и јачини мача и са тога са свим заборавише на оно, што нашем уметнику толико на срцу лежаше : дивну хармонију свега, нежност слик&, које украшаваху ноједине плочаце, фини сплет ланчева и прстенова, цизелирање (шаре) на мачу и везове на заставици од копља. Није ли крајње већ време једном, да се на опреми подивимо цигло уметничком делу Р У планини најпречи је пут с виса на виса : али за то мораш имати дуге ноге. Беседе морају бити висови : а они, којима се беседи, велики и високи, одрасли. Мп стојимо на огромном вису. У узаном заравњићу, неколико, стопа у квадрату, завршује се дивовски крој брега. Овде горе, одакле погледамо доле на силну масу стене, овде тек појмимо моћан склоп њен, овде сазнајемо висину ј'ој праву, овде вкдимо, како се брег ннже у ланац планински. Тако и изреке у „Заратустри." Оне су склоп, вис, врхунац снажне планине нскустава, и размишљања. У збијеном виду гомилају се и нижу само закључци. „Ја не припадам онина, које смемо питати за њихово „зашто". Је ли живовање моје тек од јуче? Одавна је то, како сам ја преживео основе мојег мишљења, Не би л' морао бпти бачва од намћења, ако би моје основе п разлоге хтео задржати за се. Већ ми је одвише, да мњења своја за себе задржавам и гдекоје као птица одлеће у зрак."