Звезда

ничбов заратустра з г оветјхости уметничког стила 459

„Заратустра" даје нам само крајеве свога данца од мисди. Није му лагодно, да нам их лагано и смишљено пред нама одвија као какав проФесор с катедре. Па и сами ови крајеви, у којпма се разрешава за посвећеног, заокругљенп, до појединости извајани философски систем: и они су без сваке сколастичке Форме. Ишчидеди су пре — Еантовски и после — Кантовски термини. Досадни, сувопарни стил, који до Шопенхауера бејаше управо знак распознавања немачких философских дела, он се је скристалпсао овде у параболе, загонетне слике, бонмос. И најтежа материја савладана је играјући се. Ниче на једном месту сравњује свој сопствени стил са уметничкпм обликом рељиФа: „Као што рељеФни ликови тпме онако јако на Фантасију дејствују, што су они чисто на путу да пз зида изађу, на су ма чим заустављенн да застану, тако по где што и рељиФСки непотнуно престављање какве мисли, читаве ФилосоФнје једне јаче дсјствује, но н најисцрпније разглабање, раду гледаоца оставља се впше, он бива побуђен, да то што се у тако јакој светлости и сенчању пред њнм издиже, што се само помаља, даље дотерује, до краја изводи и смисли, па да отклонп и сметњу ону, која до тада сметаше потпуноме изласку, пробијању самога дела.' Ниче нам даје само миомир, есенцију ствари. Он назначује, наглашава, мигом ил' махом нам казује, голица нас и задпркује, као јапански живопис. Оригинална упоређења, антитеза пуна блеска, нова сиона, па и ретка, ново створена реч, често су довољни, да нагласе читаву нову новорку мисли, да до сада реченом даду неочекивани окрет, додаду карактеристичан потез. У овим ситним и крупним доскочицама, у овим загонеткама и загонечицама, које се махом пграјућн лако одгонетају, али дух одржавају у непрестаном напону, лежи бескрајна драж Ничеовог језика. А у нсто време жеља такве загонетке задавати и решавати, изненађења прнпремати п чуђење изазивати ; тежња битн самосвојан чак и у пајмањој ситннцн — кнчељивост за оригиналношћу, могли би је тако у претераности њеној назвати — : то је кључ целог Ничеовог начина писања. Овај бонмотски стил, којп бп код кога незнатнијег морао необично утегнуто н циФрасто звонити, Ничеовом вештином постао Је одабраним језиком духовитог, јако обдареног човека, који је навикнут да се титра као с лоптом, с оним, што би другога својом тежином пригњавнло. Не ћете ни из једног другог модерног дела моћн издвојити толико изобпље духовптих изрека, аФоризама, мисаоних варница, као