Звезда
ничеов 3аратустра у светлости уметничког стила 461
тада тек гдеда Ниче да на своју руку себа стазу прокрчи и то стазу, која ће не само њену моћи да иосдужи, но по могућству и другима, његовим последницима. Вагнер сачињаваше, као подлогу за своју бујну и једру музику славног нибелунг-циклуса, нарочите речи и нарочити склоп ставова. Он се лаћаше измена и нов&на, које могоше служити само тој цељи. У живом говору свакидашњице, па и иоезије, оне би одвећ гломазно и гротескно дејствовале. Ал' Ниче је својим финим духом наш језик обогатио благима, која се дају исковати и за свакидашњицу тежатника дана. Често нашем песнпку крплати коњпц отме маха и тада он гомила најдрскије стваране речи и најобеснија упоређења, тако да муткање где што постаје сасвим замршено ткање. Ниче ваљда и сам осећаше, да он гдешто доброг и одвише имађаше и не само да хтеде иронисати своје подражаваоце већ и претераности свога сопственога стила, уводећи и оног лудака, кога „народ зваше мајмуном Заратустриним." Да вољу своју потпуно задовољи на титрању са антитезама (противностима), не плаши се Ниче ни тога, да познате речи наших великих мајстора узнма да их подкресује и прекалупљава по свом наођењу. „Од како тело боље познајем — вели Заратустра једпом од својих ученика — дух ми је још само дух, и све „непропадљиво" п то је само једно упоређење. И к томе доцније: „0, како сам свега оног непостижног, што пошто по-то има бити догађај, сит. Ах, како сам сит песппка!" И у пстом „слову' : „Ах, има тако много ствпри нзмеђу неба и земље о којима само песнпцп смеју по кад кад сањати." — Ма ппак су ова надовезивања на песничке изреке ретка; у односу позввања на библију једнако и неирестано надовезује мајстор на приповести, на изреке, на упоређења старог и новог завета, само да их протумачи, да их измени, ил' да их иронише. „Ах, какви ми ви ту стојите, ви неплодни, како сте мршави у боковима, ребрпма и по гдекоји од вас биће да п сам то увиђа." И он говораше : „Ту ми је морао нешто Бог отргпутн, докле ја спавах ? Доиста, довољно, да из тога женче једно сагради." Овде је осионо подсмевање опису генезоса (постс њ .ч родова). На другим местпма говори он пак озбиљно. „Кад непријатеља имате, не враћајте му зло с добрим: јер то би га посрамило." Звезда, Књига III. Св. IV. 7