Звезда

466

3 В Е 3 Д А

Покретање таласа отпочиње снажним уздизањем и рогушењем. Таласава површина; па уздизање на ново следују, по том опет спуштање, да се покрет заврши с узлетањем тадаса. Онде, пак, гди песник из овог равномерног тока патетнчке поуке пстуни, ту наилазнмо на разнострук преокрет такта. Гдејежалосног расположења слика, ту се гомилају узвишице. Песма жалопојка пада нам тешко на срце, не дајућп нам оданутн у лококрилим словима: „Али ову реч оћу непријатељима својим да кажем : шта је све убијање људско спрам оног, што мени вн учинисте! Горе учинисте ви мени, но што је свако убпјање људи, неповратно више, одузесте мп; — тако говорпм ја вама, непријатељи моји ! Не убисте ли ви нсторију младости моје и најмнлије чудо ! Другове моје у игри, одузесте ми, блажени духови! Вашој усиомени свијаи ја овај венац и ову клетву". А на протнв пргав, титраст ток у другој иесми, поскочици: „У твоје око погледах недавно, о животе : злато видех да се сија у твоме гаравоме оку — срце ми стаде мирно пред слашћу таквом. — Златан чуи видех где се блиста на поћним водама, тонући, гинући, оиет се вијући, лелујави чун ! Ногама мојим жељним нгре бацаше тн поглед, засмејанп, питајући, топећи се лелујавн поглед: Два пут само таче твоје дахире маленим рукама, — тад се залелујаше ноге моје у обести игре." Па онда опет буран, заносан такт у лепом слнкању пјане песме: „Свако весеље оће вечност, оће меда, оће квасца, оће пјане поноћи, оће гробових суза, оће утехе, оће нозлаћенога вечерњега руменила. — Чега не ће весеље ! Оно је жедније, срдачније, гладннје, ужасније, тајпнје по сав бол, оно оће себе, оно загриза у себе, сласт кола у њему је. — Оно оће љубав, оно оће мржње, пребогато је оно, поклања, баца, просјачп, да га ко год узме, благодари узнмаоцу, хтело би радо да га мрзе. — Тако је весеље богато, да, оно жуди за богом, за паклом, за мржњом, за срамом, за богаљем, за светом, — јер овај свет, о ви га познајете већ ! —" Ниче се жали на једном месту, како Немац има мало разумевања за добар стил. И он то објашњава тнме, што Немац никада