Звезда

ничеов заратустра У сввтлости уметничког стила 467

гласно не чита, те да се уво његово свикне на музикадност у прози. У његовом спису: ,С оне стране добра и зла", о томе он збори. „А тек Немац који књиге чита !" веди се ту, како дено, како мрзовољно, како рђаво он чпта! Колико њих Немада то знају и оће да за то знају, да уметност лежи у добром ставу — уметност, која оће да је пронађемо, у колико став оће да га мп разумемо! Неразумевање његовог правог тона на нр : и став сам рђаво ће се разумети! Да се не сме бпти у сумњи о рптмичност слога; да се прекидање одвећ строге симетрије као хотмичпо и као драж осећа; да се свакоме в1;асса1;о, сваком гивато мора посветити фино стрпљиво уво ; да се смпсао погађа у следовању вокала и дифтонгз, и како се они нежно и богато умеју у њиховом пизању једно за другим борити и пребојпти: ко је међ Немцима, што књиге читају, доброћудан довољво, да таквим начином дужности п захтеве припозна и да осдушне толику уметност п смер у говору ? На крају нема се „ува за то", и тако најјаче противностн стила не буду чувене н пајфинијн марцфетлук је за глуве налијо." И наш песник очарава допста већ ритмом самим разна распололгења, која нас дохватају насилном силином. Али ка ритму придружује се и снага сликања, те да на појединим местима, управ чаралијске стихове изводи. У свакој од ових лиричних партпја видпмо богато, дубоко људско срце, које нам се испољава у своме болу и у радостима својим. И када их узмемо све скупа, онда имамо пред собом најтајнију исповест снажпог једног духа, који у себи осећа позив спаситеља и у задатку, да свет искупи, товари на се и све поносне радости и ужасне болово светског искупитеља. Пратпли смо Заратустру када ирво сађе са своје осамљене планине како се са самим собом бори: да л' да остави мртвога друга ил' не. И најзад видимо, како одлучно стуна у свет. Од то доба враћао се Заратустра још три пута горе у своју усамљеност, јер свет не беше јоште зрео довољно; докле га најзад не остављамо у радосном очекнвању великога иодна. Алц пре но што је до ове мете досиео, како је имао да се борп противу предрасуда, протнв спле и пакости ! И горе још но све то : како имаде са самим собом да се бије и да се хрве ! Он мораде оно што је најтеже узетн на се ; из љубави отворену руку склопити и као дародавалац стид очувати, све дотле докле још време не дође да за њега говори. Мораде доживети, да ненрпјатељи његови силнима постану и да слику науке његове онакараде, тако да мораде процвплетн да му се срце устресе.