Звезда

:;1>. 3

<Ј () 1*Ј В

стр. 21

цветане јабуке, округле као грдно велики, ружичасти и мирисави букетм, који над целим двориштем прављаху кров од цвећа. Оне су непрестано сејале около себе снег од ситних круничних листића, који су се лепршали и вртели, пацајући у високу траву, где су млечњаци светлили као пламенови а булке личиле на капљице крви. На ивици ђубришта дремаше једна крмача, с огромним трбухом, док се читав чопор младих прашчића вртљаше око ње, с уковрченим реповима. Одједном доле, иза дрва спахилучких, заавони звоно на торњу црквеном. Његов гвоздени звук бацао је на љупком небу свој сдаби и далеки позив. Ласте прнуше, као стреле, у плави простор, који затварају огромне не помичне букве. Од времена на време запахиваоје мирис коњушнице, помешан са слатким дахом јабукова цветз. Један од људи испред врата окзете се и повика : — Хајдемо, хајдемо Мелина, звони већ .' То је био неки крупан сељак, кога тешки пољски паслови још не б.ху погрбили ни наружили, Имао је можда тридесет година. На те речи један старац, његов отац, чворноват као брестово стабло, чворноватих ногу и чланака додаде: — Та увек се мора на жене чекати ! Друга два старчева сина почеше дг се смеју; потом се старији обрте и рече улађем : — Отиди по њих, Оолите, оне се до подне неће кренути. Млађи уђе у свој вајат. Јато заустављених патака близу људи нацадоше дреку ударајући крилима. па оч а гигајући се одоше у бару, Тада се на вратима отвореног вајата појави једна крупна жена носећи дете од два месеца, Беле траке њене високе капе висиле сујојниз леђа по нлету црвеном као .ватра, а малиша увијен у бело рубље, лежао је као грба на трбуху те дадиље, За тим изиде мати, мучно што старија од осамнаесте, ведра и насмејана држећи се за руку са својим мужем. Потом излегоше две стара«ајке, смежуране као старе јабуке, са очигледним умором у неприродним кичмама, погнутим од дугодневних мучних и тегобних радова. Једна од њих удовица, она узе за руку своју стару прију, која беше напред, и одоше, на челу свите иза детета и бабице. И остали део породице крену се у тој поворци. ,Најмлађи ношаху вреће пуне ушећереног воћа и у артицама бонбона. У дољи малена звонара непрестано је од^екивала, дозивајући из све снаге нејаког момчића. Дечурлија се пењаше на ровине; људи се појављиваху на међама а девојке спуштале су ведрице пуне млека на земљу, да би виделе полазак на крштење. Дадлља, тријучфујући нооила је своје живо бреме, обилазећи барице на излоканом путу, између колиба засађених дрвећем. И старци су ишли свечано, мало накривљени, с обзиром на доба и године; а омладини из сваког покрета вирила је жеља за играњем, они су кочоперно гледали на девојке, које су прилазиле да их виде; отац и мати ишли су озбиљни, важни, сљедујући свом детету, које ће их заступати доцније у животу и

продужити у овом крају њихово име Данти-а, добро познато надалеко у около. Скренуше и кроз широко поље пођоше еда би избеглл неравни пут. Сад се већ опажала црква, сасвојим шиљатим звоником. Један отвор под самим кровом од камених плочица; кроза њ продираше и нешто изнутра креташе се тамо амо, одлазећи и враћајући се иза тесног прозора, То је звоно, које непрестано звони, позивајући новорођенче да као први пут ступи у кућу милостивога Бога. За њима се беше упутило и некакво псето. Бацали су му ушећерено воће, а оно је скакутало око њих, Врата од цркве била су отворена. Пред олтаром је чекао парох, младић риђе боје, мршав али чврст, то је такође био члан породице Данти, стриц детињи, а брат очев. Он изврши крштење по обредима над својим новим рођаком, који плакаше, окусивши симболички зачин. Кад церемонија би завршена, породица се заустави на прагу, док свештеник не скиде одежду; и затим се кренуше. Сад је се журно ишло, јер је код свих владала једна иста помисао: ручак. Свеколика сеоска деца у гомили следовала је овој свити; и сваки пут послебачене шаке бонбона отеарала очајну борбу, с прсима у прса и очупаном косом; па и пас је јуришао у г/нгулу, да би се дограбио шећера; узалуд су га вукли те за реп, те за уши, те за шапе, он је био тврдоглавији од дечурлије Дадиља мало уморена обрати се свештенику који је ишао поред ње : — Дете, госпо'н попо, ако немате ништа противн" придржите малко вашег младенца, како бих се размрдала. Готово с-ам добила грч у стомаку. Свештеник узе дете, чија бела хаљиница начини јасну белегу на црној мантији, и он га загрли, сплетен, јер не знађаше како да га држи, како ли да га намести. Сви прснуше у смех. Једна од старамајки запита га из далека : — Море попо, тебије канда жао, што нећеш никад таког имати ! Свештеник не одговори. Ишао је крупним корацима, гледећи укочено малишу у плаве очи, са жељом да га пољуби у округле обрашчиће. Најзад не мога срцу одолети, принесе га к своме лицу и зацмака недахнимице. На то отац повика : — Ма попо ако желиш таквог јелног, кажи само. И отпочеше да се шале како се људи из равница шале, Чим се посадише за сто, громко весеље разничана грмну као бура. И друга два млађа сина беху већ испросили ; њихове заручнице биле су ту, дошав само због обеда, а званице не престајаху добацивати алузије на будуће догађаје, које обећавају ове везе. То су биле крупне речи, страшно неслане од којих су се цериле поцрвенеле девојаке, а људи превијали. Ударали су песницама о сто и врискали од смеја. Отац и деда никако се не задржаше на тим неуљудним разговорима. Мати је ее осмејкивала, а старице се шалиле на свој начин и вицеве добацивале.