Звезда

сгр. 22

3 В Е 3 Д Л

вр. 8

Попа је навикнут на ове сељачке необузцаности, остао миран, посађен покрај дадиље, задиркујући уснице свога младенца, да би га насмејао.'Изгледао је занесен виђењем овога детета, као да никад такеога видео није. Посматрао га је са неком расудном пажњом, у забринутој озбиљности, у нежности пробуђеној, из дубине, у нежности необичној, чудноватој, живахној а по мало и тужној, због овог мрлог грешног бића, које беше његов синовац. Ништа није видео, ништа није чуо, посматрао је дете. Желео је још да га на колена мете, јер је у својим грудима, у своме срцу гајио слатки упечатак од оног тренутка, када га је, враћајући се из цркве, поне >. Остао је потресен пред овом ларвом човековом, као пред каквом неизречном тајном, на коју није никад помишљао, пред тајном светом и ненрикосновеном, пред заодевањзм једне нове душе у човечје тело, пред великом тајном живота који почиње, љубави која се буди, порекла која се продужује, човечанства коЈе непрестано корача. Дадиља је јела, црвена лица, светлих очију; њој је сметао уалиша који ју је удаљавао од стола. Парох јој рече : — Дајте га мени. Ја нисам гладан. И опет узе дете. Тада неста свега шта је око њега било, све ишчезну; а он је остао укочених очију над овом ружичастом и гојазном фигуром; и мало по мало топлота малена тела доспе му кроз рубље и чоју маитије до бутина, продре кроза њ као врло лака, врло пријатна, врло наивна милина, милина прекрасна која му за врте сузе у очима. Ларма званица, што ручаху. постајаше ужасна. Дете раздражено овим викањем расплака се. Један глас повика : — Море попо, дајде му да једе. И прасак смеја потресе велику одају. Ну мати се беше подигла; она узе свог сина и однесе га у оближњу собу. После неколико минута поврати се изјављујући да мирно спава у својој колевци. И обед се настаки. Људи и жене излажаху од вре мена на време у двориште, па се враћаху да опет за сто седну. Меса, варива, јабуковача и вино загушивали су се у устима, надимали трбухе, засветљавали очи, усхићавали духове. Ноћ се већ спуштала кад се кавом послужише. Г1оодавно попе беше нестало, ну никог не зачуди његово осуство. Напослетку подиже се млада мати да оде и види спавалијош њен малиша. Сад је већ био мрак. Она уђе у собу пипајући; ступала је напред опружених руку, да не би што од намештаја гурнула. Али некакав чудноват шум заустави је уједанпут, « она поплашена побеже, уверена даје чула нечије мицање. Утрчаувелику одају, необично бледа, у дрктавици и исприча ствар. Сви се људи подигоше у гомили, наквашени, са претњом у устима; а отац с лампом у руци полете. Попа, на коленима поред колевке, грцаше, с челом на узглављу где се налажаше главица детиња. Велизар Ј. М.

ГОСПОЂА ВОЛТЕР Живила је у прошлом веку, и звала се маркиза Ди Дефан, од својих земљака уважавана је као најдуховитија жена свога доба. Сам насчов „госпођа Волтер" није са свим погодан, она се у кругу њених обожавалаца звала „1а ћете Vо11:аГге"; у њој су поштовали француски дух великана, пренет у други п )л, дух Волтеров у женској љусци. У њеним штампаним писмима, сачуван је јавно најмањи део њене духовитости. Њен је дух бриљипао највећма у разговору, у звонким речима, изговореним у тренутку, и тренутом разнетих, говорен на Ветру, и може бити лак као ветар. Да ли би и данас задовољио строге захтеае, ко то м^же оценити ? У овој тачци мора се поверовати очевидцима и слушаоцима, који су славну парискињу због њеног извежбаног језика, поштовали и обожавали, или мрзечи и проклињали, а то су били познаваоци првог реда, међу њима је био Волтер први 1 .) Салон маркизе Ди Дефан био је крајна супротност онога, какав је био пре тога салон маркиз.з Рамбуљетове за Париз и Француску. Обе су маркизе суште противности: у хотелу Рамбуљатове борило се противу суровости литературе, и на тај начин доспело се до пријатности, претераности, неприродности ; док је у кући Ди Дефановој важила као највиша литерарна и друштвена врлина : неусиљеност, и природност. Ко свој дух мора прво да тражи или да га недељом дотерује ту није пуштан. „Ја волим куће, где ја са мојим свакидањим вицевима могу изаћи на крај" имао је обичај да каже Монтескије, такође један од председатеља, и он је био радо виђен гост у кући Ди ДеФановој. Сме се дакле рећи да је дух који је овде са усана излетао био прави флуид. Ваш због тога, и било је по кад кад и иепријатних вечери. Али ипак не може се одрећи и заслуга овога салона: јака пажња која се још и данас обраћа за све литерарне и умне изналаске, негована је у салонима 17 и 18 века. КакЈ високо стоји — не само вештачка, него и друштвена литература у модерној француској, и како би тек киско стајала, да благородне жене, нису пре више од двеста година, изгласале потпуну једнакост духовног племства, и племства по рођењу ! Горди на титуле ласкавци дворски, могу покушавати да понизе песника до лакаја ; Рохан може бити толики простак, да младог Волтера избије са својим људима; али то не може спречити, а да се пред човеком који држи неро у руци, сва врата сама отварају, и да се у најнеприступачнијим тврдињама сталешких предрасуда не увуче убеђење, да је најзад иаметка глава боља, и својим ближњим аогоднији, од „наследних" глуаака. Један делић нивелације што је Револуција израдила, може се рећи да је у салонима извршен. Сама госпођа Ди Дефан искрено је припомогла томе, она свакако, није била наклоњена ! ) Хајне (у овојој „Пемачкој" отр. 100 св. 3 илустр; ивдање) вели : у писму г-ђи Ди ДеФан. Водтер је са свим усхвћен једном мисли ове даме; да све (.тварн које човек не може никако да разумс, такве су сагурно, да му знати о њиме нашга и не вреди. ПРЕВОДНЛАЦ