Звезда

БРОЈ 5

БЕОГРАД НЕДЕЉА 16 ЈАНУАРА 1900

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилату аримају све аоште у Србнји и иностранству

Ј/-^Ј >[(<'■{■ туг'9 БРЕТПЛАТУ ТРЕБА СЛАТИ : сх:

Уредништву „! Колзрчева улица бр. 10. НЕПЛАЂЕНА НИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ^ С Гукопиои нс вра!ају УРЕ ДНИШТВО СЕ ВАЛАЗИ коларчева улица бр. !0.

БРОЈ 10 ПР. дин.

уредник : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРО.Ј 10 ПР. ДИИ. , х ^ ^

ХС О О Т -у 1Б 3 Вескрајна пустиња спава, јчра из песка бије, А сунце ко врело сребро средином неба стоји, Подаље висока палма, крај ње се врело вије, И својим хлађаним валом жеднога тигра поји. По песку траг од крви ^а тамо изглолан костур, Крај њега сломљено копље, турбан му пао с главе, Од жеге попрсле кости, а очне дубоке јаме Гледају страхотно горе, у оне висине плаве. Чиј ли је костур ово ? Да ли хаџије смерног Који се враћаше с Ћабе шапћући молитве ти'о Чије су корти ово што леже крај копља верног ? Да ли ]в мусулман срчан ил' слаби ђаур био. Чија је крвца овсјјато сунце зраком пије, Која К9 пламен некад струјаше јуначким телом, Под чијим ударцем мозак ствараше слике сјајне, А рука појили ђорду туђинском крвљу врелом. Чиј ли је костур ово што стоји ко спомен неми На гробу таштине људске претећи силнима грозно?.. Ту судба гвозденом руком дубоке сТихове пише, Ја сам их читао дуго и многе горчине позн'о ; Читајте, тирани, и ви, ал' срце нек не дршће, Нек вам је чело вечро, ко што је некад било, Када сте поганом петом народу газили правду, И кад се много крви с џелатског мача лило. Д, Ј. Димитргјевик} А. ^

МОРЕ БЕЗ ПРИМ01»ЈА

новела и3 београдског живота — Јанко М. ВесзлиновиБ —

се узме у рачун да Београд нема четири, невд-Дна годишња времена: лето,

кад се човек у своце; : со-

иственом зноју кува. и зиму над у загрејапој соби дршће — онда је оваки сентембарски дан прана благодет. Оунце је пријатно грејало; небо чисто па од велике светлости дошло отворено плаво; ваздух миран, једва да дане неки иоветарац лак и пријатан, као дах из здравих груди, па повије то овамо то онамо јесењу паучину и, кидајући је, баца на руво пролазницима. А света много, веома много на улици. Тротоаре у Кнез-Михаиловој улици притиснуо бели свет. Као да је камење оживело! Ниси се могао кретати ио својој вољи, него си ишао онамо куд те је талас светине носио. Поврвело је све на лепи дан : левенте, да се разоноде и „напаре" очи; иензионари, да шетњом прибаве мало апетита и раздраже заиарложене желудце;.а радни свет, да аос е шертр-дневног умора прошета и дзне свежине. На једаниут све застаде и утишк се. Величанствен свадбени поход затутњи улицом. Било је ту кола од сваке врсте, почев од интова па до оклепаног Фијакера, и сва беху препуна накићене госпоштине београдске. Напред, у отвореним колима, окићеним цвећем и зеленилом, седела је вођевина у белом, невестинском руву с девером, гиздавим господичићем у Фраку, који држаше грдан букет цвећа у рукама. За њима, у другим окићеним колима, седео је младожења с кумом. Поход је јездио поносито и у реду. Сватови су поздрављали своје познанике некако гордо; лепе госпе смешкаху се и показиваху своје беле зубе, гледећи непрестано у гомилу и отпоздрављајући сва кога, ко би се јављао, па било то њима или коме другом; а млада господа, устурена на својим седиштима, гледе као с неке висине, као да нису они само учасници него као да је то њихово весеље, и као да би хтели довикнути онима у гомили: види, море, види! Али, тишина потраја врло мало. Свет што бешз на тротоарима застао, оживе као мравињак; забруја

Било је то једне недеље у сеитембру 1 реч као у кошници; оође разговор о сватогодине. Дан је био просто величанствен; јер^ф^Х младенпима. С\ су знали да се жени млади адвокат Витомир Нитомировић. и узима Савету, богату насле-