Звезда

стр. 34

3 В Е 3 Д А

бр. 5

дцицу и једиаицу иокојаог ћир Јеврема Михајиловића трговца, јер се о тој свадби већ неколико дана говори ио Београду, а аисале су готово и све новине. Сваки је говорио но свом нахођењу. Трговцл су говорили: да је много једном адвокату, па ма он како научен био, сем 60.000 динара у готовини још и три угледне куће у најлепшим улицама београдскпм. Како би то добро дошло каквоме младом трговцу! Са 60 000 динара готовине, шта би оп још могао повући кредита, и какву би радњу могао отворити! Чиновнпк се трудио да замисли ту грдну суму, али му је машта никако не могаше сгворити. Како би се славно отилатиле све менице! Па кројачи, обућари, па неплаћени станови и храиа! Па шта би тек после свију иеилата остало ! Ни позвало се не би! Ала би то био живот! Сваки дан госиодски ручак, па добро, црно вино, па, по ручку, прилећи мало на каквом господском отоману! Па онда, друкше те гледе и у канцеларпји; чак те и министар чешће призива те се саветује с тобом и ти дајеш баш и паметне савете, јер чим си богатији већ си и паметнији! Па онда, опријатељиш се одмах са вишим положајима и авансманом и осигурага стално службепо место у Београду! 60.000 динара и три куће! ТТТта може впше требати једном човеку од тога ! Паметнији брзо увидеше да је г <уио правити рачун без крчмара и маштати о таквим стварима те почеше правити досетке: „Ја бих узео мираз и без девојке!" — речеједан: ама му досет&а испаде^као оно лисици кад није могла да дохвати грозда. Пакосници рекоше да је девојка матора а мл^дожења јектичав и да ту не може пити никакве среће. Неки знадоше да је младожења коцкар и да се коцка на велике суме; пеки опет да је лумпач. Један је оиет тврдио да лети као луд за сваком сукњом: живео је две године с неком касирком, онда се заљубио у једну певачицу из Лозоришне кафане и она га је сасвим упроиастила. Ни невесту не оставише на миру. Нарочито јој жене не опраштаху. И оне говораху о њеним хи љадама, али како те хиљаде нокривају њеао девојаштво; како је она живела с неким чиновником неког министарства; како је, до душе, била добра за живота очава, али како се, после његове смрти сасвим покварила, јер јој мати, са свога мека срца, није могла ништа закратити. -- Шта ту све није наговорено! Читаве књиге би се могле о том наиисати! Па опет — на крају крајева доконаше: да је то срећан пар људи! Међутим поход сави из Кнез-Михаилове и Дубровачку улицу и заустави се пред Саборном црквом. Девер скочи и поможе вођевини да сиђе с кола, онда је узе под руку и уведе у цркву. За њима уђоше кум и младожења, повисок, црномањаст човек, црне масти и очију, које, поред све црнине њихове гледаху некако безизразно. За њима уђоше остали сватови.

Црква је мирисала измирном ; блесак свећа и кавдила одбијајуКи се о позлату на иконостасу и оквирима засенише очи; невачи се ирикупљаху и до зиваху како би у групи отишли на хор; црквењак разговарагае тихо с кумом и старојком примајући од њих иревезе и ирстење. Све је било ведро и на смејано, све је осећало неку величавственост у дугаи иочев од младожење иа до најнезнатнијег иустосватице гато се завукао тамо негде у женску ирепрагу — само јс невеста била бледа. На њеним уснама није лебдео осмејак. Да је ко, у тај мах, озбиљније и пажљивије кроз вео прогледао, ужаснуо би се, јер леиа Савета није лзгледала као сре^на невеста. него као мртвац. II Било је то ире четири године, баш на три месеца по смрти очевој. Остала је самохрана с болесном мајком, па је с њом заједно осе^ала гата су обе у покојнику изгубиле. Покојни Јеврем био је сељачко дете којега је срећа иослужила у свакоме иослу. СреКан трговац, поштен, искрен, добродугаан, он је уживао и добар глас и велико погатовање код својих другова, ала је живео повучено. Ретко је коме одлазио, па су и њему ретко долазили. Он се никако није могао иомирити са оним претрианим раскошом који је мало ао мало освајао и богатије и сиромага није куће београдске. Никад он не би заменио старинску икону своје славе, Св. Архангела, са раскоганим, модерним сликама, нити свога миндерлука са ма каквим канабетом. Па да^ му се не би смејали гато је тако „ирост" — он се повукао у се. Једва да је с двема кућама живео у ближим односима, и једна од тих је његова оуседа и имењака Младеновића судије у пензији. По смрти његовој Младеновића кућа оиет оста једини пријагељ двема сиротама. То бегае једини кров под који су игале и где су се могле срдачно исплакати Јога израније познаници, временом посташе они као једна породица, као да су везани неким сродничким везама. Младеновић је, сем два сина — од којих је један судија негде у унутрагањости, а други писар у Управи вароши — имао и ћерку Марију. другарицу Савегину. Једних година, оне су од детињства друговале, заједно игале у школу, заједно училе рад и вештине ; једном речи : нису се никад раздвајале. И сада, у данима жалости, Марија беше скоро њена сенка. Заједно су плакале и тешиле се. Марија се трудила да растера сваки облачак са чела Саветина ; и зато, скоро цео месец дана проведе она поред Савете у куки разговарајуки и њу и мајку њезину. А бегае и разговорна ! У свакој прилици и неприлици умела се наћи : кад је требало плакати, она је ронила сузе потоком, а после суза осмејак на њену лицу разгалио би и Савету и мајку јој. Стара Милица само би прошаптала : — Бог ти вазда разговора дао !