Звезда

стр. 50

3 В Е

3 Д А

вр. 7

— Велим ти: није ми пишта! Седи, Марија ! Марија седе а мајка изиђе из собе и оде гледати посла. Савета се илашнла да се Марија не врати на исти разговор, па је стаде питати оно обично: — Шта ви радите? — Ништа — рече Марија. Бар ја нисам од јутра ништа урадила. Седели смо дуго синоћ. Г. Виловић остао код нас на вечери. 0, што је то ђаво од човека! Причао нам је како је на мору, па је онда свирао, па продуцирао наше Цигане! Него — нека ми те ђаво носи.... Још при помену имена Виловићевог, Савети појури крв у образе; а сад, кад је Марија погледа оним њеним прозирућим погледом, она осети да ће све одати. Једва се уздржа те рече притајено мирно — Што ? — Што! ? — Што се заљубио у тебе. Савета више не може издржати. Устаде, бајаги нешто тражи на орману. — Јест, јест, заљубио ее ! — настави Марија. -— Кад си ти отишла он рече: „Овако миле девојке још нисам видео!" А кад му Милан рече чија си он ману руком. „Онда би боље — вели — било да је нисам ни видео ! Шгета што је богата ! Она би једина била кадра отргнути ме од мога вечитог момковања ! Овако : она богата — ја убоги ђаво! Боље и не мислити!" Савети мал' се не отрже са усана: „А шта му смета моје богаство !" — али се за времена уздржа. Премишљала је : да ли да се и Марији повери ? Не, никоме! Али како је Марија гледаше испод ока, она, да би затурила траг, рече : — То му је паметно. — Е ?! Збиља ? — Збиља! Што, бајаги, ја да га отргнем од његовог момковања ? Јест, поздравила га ја ! Једва чекам ! Марија је само гледа. Она се осети некако незгодно. — Што ме гледаш тако ? — Дела, дела говори ! Хајде, варај и себе и мене ! Моја лепа лудо ! Ти мислиш да сакријеш од мене, па те баш твоја тајна одаде! А кад си ти до сад говорила о својој удаји и своме миразу?... Савета положи оружје и бризну у плач. Марија је помилова по коси, па јој онда стаде брисати сузе. — Пази да те мајка не смотри, а ја ћу већ казати њему да и ти њега волиш. Кад је већ видела да се од Марије не да ништа сакрити, радо пристаде да јој се повери. Али није никако пристајала да Марија ма коме, а најмање њему, што поверава. И тада поче излив душе њезине. Колико је реч могла служити, покуша да наелика Марији своју душу и њен немир. Није сакрила ни једне сигнице, ни једне мисли; чак ни сна свога. Цело после подне провеле су у разговору не осе-

тивши како им време пролази. Пред саму ноћ диже се Марија кући, а она је жалила што не остане на конаку. Савети насташе нови дани, дани неког слатког немира, жудње и сањарија. Сваки јој је био на сметњи, сем Марије; а њу је триила, управо волела баш зато, што је могла с њом говорити о ономе о чему }е мислила. Да би избегла разговоре, објашњења и све што би је могло одати, прибегавала је раду и то раду ситном, пииљивом, који је тражио да је око непрестано на њему. Мајку брзо пређе брига. Видећи је по ваздан удубљену над радом, она изнајпре похвали вредноћу њезину; али кад виде да ова капље над послом, као да за кору хлеба ради, она би јој силом посао из руке отрзала. — Та мани, дете, Бога ти! Ослепићеш! — Само још ово, мајка ! — Боже, дете, јеси ти смешна ! Ти немаш мере ни у чему ! — Још само мало ! Само кад Марија дође, рад иде у ћошак. И тада настају разговори, час гласни час шапатом, без краја. Говориле су само о њему. Марија се разабирала о његовој прошлости и, као искрен! другараца, достављала све што је чула. И ако то беше прошлост потпуно бећарска, и ако је то био човек који је без икаква рачуна гацао кроз живот, њој оает беше некако мио тај живот и та прошлост. Некако је налазила начина да оправда сваку погрешку, а његови грехови чињаху јој се несташлуци. Све што је његово, или од њега, било јој је нуно дражи. II Одавно је био обичај у тих двеју породице, Михаиловића и Младеновића, да у лепе пролетне дане праве излете ван Ваограда. Тај обичај прекинут је био једне године, кад је 1шр Јова умро, али је идуће већ обновљен на наваљивање старог Младеновића и његових. Ту се ишло сасвим Фамилијарно, јер беху све своји ; ретко кад да Марија или Савета позову коју познаницу или синови г. Младеновића по којега свога друга и пријатеља. Обично се ишло на колима. Једна су кола носила храну и пике. Ранило се тако да би их сунчев рођај већ затекао на висовима иза Београда, јер су ради били да за хладовине отигну до места где ће пландовати. Тако је било и сад. Недеља; дан леп ; небо чисто и ведро. Ветрик пирка, а лишке тихо шумори као да шапуће. Троја кола беху начичкана. Младеновики позвали и Виловића. А он ведар као и оно небо, весео што ће овај лепи дан провести ван зидина београд ских, у шуми, где ћарлија ветрић; што ће данути свежином што је зачињава мирис лвпе, пољског цвећа и зрелих усева и што ће провести у друштву