Звезда

стр, 54

3 В Е 8 Д А

вр . 7

„Ох да... овог и оног рече — „Свој сопствен чамаи можеш пловећи и разлупати... зато се не плаћа казна !" Осетих да у овом одговору лежи нека горчина. „Сузамеле, — рекох — „могу ли доћи к теби у чамац !" „Смеш ли ? запита он пријатељски. На мах скочих к њему на клупу... „Зацело смем!" И од тог тренутка постадосмо нас двојица добри пријатељи. Нора бејаше, > колико је се сећам, прилично израсла, витка, петнаест до шеснаест година у ?плавопругастој избелелој хаљини, која се рђаво закопчавала на леђима, и већином Је била са дечацима што пецаху око ћуприје. Код куће јој бејаху жалосне прилика — и мајка и отац беху пијанице. Још је гледам како се нагла преко ограде са плавокосом, зажареном главицом, и посматра јато риба што се јураху по зеленкастом, пешчаном дну и дечаке како пецају. Јата бејаху тзко многобројна да конац са удицом није могао да потоне но се задржавао на њиховим леђима. Када би по некад какав усамљен ослић, мирно, одмерено допливао до зеленкастих стубова надстрешнице ми би се устумарали и тада би врло често она била прва која би се подвукла испод стубова те га упецала. Овда онда одраслије калфице би је заднркивале и тада Је бегала. Називаху је сокачаром, али баш без узрока ; било јој је тако одвратно код куће, а изгледаше јој тако забавно тамо испод ћуприје; а затим је била тако доброћудна и безазлена. Но ма како било, једне летње ноћи — годину дана пре оне битке са Русима — бејаше отишла од куће, пошто се међу родитељима десила велика свађа, и посадила се сама на Вагелове степенице, које управо и не беху степенице но глатке, зеленилом обрасле мердевине да пеца рибу. Кад се Сузамел око три часа изјутра довезао на чамцу нашао јујегдележи у води, и изгледалоје као да је већ одавно у њој лежала. Око њена мала прста био је омотан бео конац а на крају истога о танкој удици од чиоде праћакао се тамо амо један морски ђаво (риба), тако да се њена рука мицала. Сузамел је изнесе на ћуприју и читаве сахате из све снаге трљао, дувао јој ваздуха на уста, док се најзад не поврати и затим скоро мртво девојче упрти на руке и дома однесе. Цело пре подне макао се није већ је седео крај ње и од врмена иа време хукао, као какав планински дух, говораху људи, — док није дошла к себи. Отуда је познавао. Али у колебу њених родитеља није хтео ићи, и тако је она чешће силазила на ћуприју и ћеретала са њиме — и оно пре подне, када је онако лепо обучен седео у чамцу, чекао је такође њу. Она и дође мало доцније са корпом у руци, и неком малом, новом, карираном, свиленом марамом око врата, која јој врло лепо доликоваше.

На последњем степену застаде за тренут, али кад му хтеде предати ксрпу он јој поможе да сиђе у чамац, где се посапи на једној клупи према њему. Наста тајац. А затим отпоче да га пита кад ће опет у риболов ? „Ох, то ће потрајати иодуже" — одговори он „треба прво провести лето код куће." „Твој брат рече последњи пут, да на бреговима у Балсфјорду има много дрвећа (шуме) и купина... нисам још никад била у планинама продужи она. „Имаш ли коња, Сузамеле ?" упадох у реч. „Да, једног алата, кога ћеш видети. — Преко у водама у којима рибе не долазе у јатима имам једну малу летњу колибу. Тамо хватам велике пастрмке. — А после има малина по маховини — за тебе Норо. „Тако, ти имаш коња, Сузамеле?" рекох му. „Већ сам и седло припремио." „Седло!" узвикнух одушевљено. „0.... за тебе ћу друго направити. Ово је женско седло...!" „Треба ли Нора тамо да дође?" ,Не знам", — одговори он и саже се и отвори једну малу шкрињу за храну и нешто тражаше по њој — „То од ње зависи... мени би мила тамо била... али можда јој се то не допада." Он извади једну"иглу привевачу за прса и забоде је у њену свезану свилену мараму, на што она јако поцрвене. — Хоћеш да ти дадем, Норо ? запита је особитим нагласком. — Треба са онима на дому да говориш — ја хоћу, Сузамеле — одговори ока чудчовато тихо и обори очи земљи. Зашто није могла одмах да одговори са „да" на питање због игле, и зашто он одједном весео дохвати њену руку и привуче је к себи, ја то тада нисам разузевао, али она напрасно искочи из чамца и потрча уз степенице и изгледаше јако застиђена. Никад мога века нисам видео да је ко тако поцрвенио. — Онда ћу доћи у недељу ! засмеја се он и светлим лицем погледа у њу. — Да, Сузамеле; али —ти сам !... Не твоја снаха." Чудио сам се свему овоме, што су једно с другим чинили, и у исто време пуче ми пред очима, како јој потиљак беше диван и са каквим се поносом њена витка прилика кретала преко ћуприје. Сузамел допуни тај утисак, говорећи својим библијским изразом са неописаним изразом лица: — Она је као каква игра у Манханајну ! — Је ли истина да си ти подигао ленгер и обесио га о окно једне лађе, Сузамеле ? запитах га. — Јеси ли ти луд!... Али да видиш !... И одпоче да ме љуља по ваздуху као да сам дете од две године. Био је сасвим раскалашан и као да није знао шта да ми већ да од силне радости. Напослетку извади неку тешку руску бакарну пару, која је била сва зелена и захрђала и отпоче да ми је чисти. — Хоћеш ли ? То је било и сувише примамљиво, наравно замиш-