Звезда

вр 7

3 В ЕЗД А

стр . 53

Седео сам на огради и у шали му гурнух врх од ноге у уста — као што се по некад ради са псом, који узме ногу у зубе али не уједе. Али медвед није био пас. Мирно загризе, и још се опомињем и данас оног осећаја. Те ноћи сам лежао у грозници, и досађиваху ми муве које зујаху по соби. Посматрао сам како хладно ноћно сунце оживљава фигуре на завесама прозорским. Са улице се чула песма руска, — затим настаде ларма и дрека, и сигурно се скупљао свет Те ноћи пак ниоам ништа дознао, сем што је наша собарица која беше истрчала да види шта се догодило, шапутала чуварици : „То је Сузамел. Сад су га везали !.. Русе носе на лађе на носилима: — неки су побијени... три комада и један Хамбуржанин !" Затим се посадише и отпочеше плакати, али врло тихо, да не би мене, кога су требале чувати поплашиле После неколико дана говорило се да је било неког саслушања, и да је Сузамел дочепао сина варошког кастелана и бречио га о земљу. Ово последње било је, као што сам знао, глупо брбљање, јер ја. сам био кастеланов син ; али је то била истина, да је био новчано кажњен. Сузамел, који је становао у Балсфјорду, имао је у своме чамцу тону чиста рибља зејтина. Њу ок узе, и ако је била тешка, на раме и понесе је кроз варош, у дућан трговцу Мајеру, да би .добио новаца за осуду, али стари Мајер, Јеврејин, рече, да се Сузамел „тукао као човек за част домовине" и плати за њега казну. На жалост тада не видех Сузамела ; али све појединости дознадох тачније но ико, од мога најбољег пријатеља и школског друга, сина ракиџиЈе Кила. Он је посматрао цело време док су се у дућану и испред дућана његова оца тукли. Дућан пун Руса. Сем тога било је неколико Немаца са једне лађе из Бланкенезе, или можда се само тако говоричо — као и неколико Норвежана. У почетку беху/сви мирни. Затим је Арне Норин брат напит и хвалисав, тамо дошао, играјући час на једној час на другој нози, својим манирима за боксовање и својим глупим енглеским : „Сос! с!ап уои Не1, уои Т1§§егз!" и ,,соше '1оп§ Ш-п!" Он беше мршав, блед дечко, ни мало снажан, и љегова седамнаестогодишња сестра пробала је плачући да га одвуче дома. Али тиме га још јаче раздражише. Затим је један од Руса у дућану био према Нори неучтив. Она утече уза степене плачући и сакри се у неку собицу на тавану чија врата закључа за собом, а затим се поделише на две странке: Норвежани и странци, који -су хтели да јурише уза степенице. Огпоче батинање и Норвежани подлегоше. Али Килов син одлучан отрча ка Сузамелу, за кога је знао да је баш тога вечера приспео и отсео у сеоској крчми код Вагела. Кад је Сузамел дошао и чуо Норино запомагање, једним скоком проби се до степеница, давиди како стоји, а тада отпоче да чисти прво таван па затим дућан, и то тако да су неколицину однели на носилима и тврдило се да је један и умро.

„Али Руси поново оживе, као муве; само се онесвесну!" уверавао ме је Јенс Кил тако важно као да је изговорио познату истину искуства. Руси се најзац разбегоше кроз прозор тавански и преко тршчаног крова, а дућанска су врата висила сутрадан, разбијена и искривљена о једној шарци. Кад Сузамела водише у затвор, ишла је за њима Нора плачући. Пратила га је до улаза, али он је није погледао. „Рећи ћу ти шта је томе био узрок" — рече Јенс Кил тајанствено — „горе у собици у јецном ћошку нашао је Вагеловог помоћника, „лепог Јакзена", ти знаш тако га зову... Она га беше пустила, да би му спасла живот, јер га Руси јурише уза степенице ! — Он наводи Нориног брата да се свако вече опија да би Нора дошла да га одведе... Он је заљубљен у њу... Али — Сузамел га може једном руком подићи!" Сузамел је био јунак и у исто доба страх за мале људе и младеж, и о њему_ су се причале најфантастичније ствари. Он је становао, причаху, на језичку Балсфјорда; сушио је своје рибе сасвим доле на обали пред својом колебом. Тамо није смео нико доћи ту није трпео ни живе душе. Он је био тако јак, да је сам самцит могао да обеси ленгер о окно једне велике холандске лађе, и сам могао да метне у воду рибарски чамац за четворицу. У спољнем пристаништу често је истоваривао руске лађе једну за другом, и читава чуда извршио у спасавању људи у фанском мору; чак је једном у сред *буре прејурио са разапетим једрилом преко самог кљуна на коме сеђаху очајници и и убацио их у свој чамац. Своја највећа дела показао је при хватању лофота, онда, кад су се Норвежани тукли са Верингерима око риболова. Где би се какав Верингер усудио да му стане на пут, било је одмах туче. Било је двоје : с пута или ће бити батина! — И неколико зима доцније бојали су се Сузамела од јаза до јаза. Он сам био је Квенац (смеша норвешког и финског племена). Од оне ноћи, од битке са Русима виђао сам Сузамела чешће, али се не усуђивах да му се приближим. То је било тек доцније и баш оних дана, кад се био верио. Беше једно после подне. Седео је у лепом, плавом фриском оделу са новим кожним чизмама и сјајним шеширом на топлом времену у своме чуну код ћуприје и чекао сигурно Арнеову Нору. Он имађаше плавкасто-црну косу, која је била подсечена и падала на лепо, широко чело, густе обрве и плаве очи. Висине јецва три аршина, али широких плећа и снажан. Мирно је седео на клупи са које се весла, ноге раскорачио у чамцу и изгледаше замишљен. Са дзтињском осетљивошћу чинило ми се, као да му на лицу лебди нека сета и у исто време, кад подиже очи и погледа у ме, да мора да је врло добар и пријатан. Он ми даде једну удицу, и усудих се као израз мога приближавања да се ухватим за конопац којим је чамац привезан и да га ословим. Међу осталим запитах га, да лије истина, дајеуфинском мору спасао толике људе ?