Звезда

стр . 52

3 В Е 3 Д А

бр . 7

условом да тамошњи људи, кад буде присиела дарска војска, дају потребне раднике без новаца, тл подвоз, а поред њега да се постарате за рану, као што сте и обећали. Дакле потребно је да ви и друге старешине с народом учините један савет и договор, можете ли то што се од вас иште, дати. А мој савет нека вам је по оној пословици: Ко хоће да жње нека најпре посеје. То и народ ако хоће да се избави испод тиранства мухамеданског и да добије помоћ у његовој очигледној беди, дужан је својевољно и од све снаге чинити све оно што његовој срећи може служити. Препоручујем, дакле, часности вашој да се о свему овоме посаветујете са старешинама и мене о свему известите, како бих могао према томе даље радити на вашем напретку." Али све је ово било доцкан, Турци су већ били заузели често иомињане области. Стеван је сад мислио да иде у Будим. Из Шапца крајем априла пређе у Митровицу. Ту добије путну исправу да може ићи у Будим. Ово је било 5. маја 1790. год. Стеван је тада сматран као „емигрант из Турске." Али да ли је ишао у Будим, не зна се. Међутим примирје између Турске и Аустрије већ је било потписано у Рајхенбаху 15. јула 1790. А још пре закључка мира митрополит карловачки који се већ у половини јуна налазио у Бечу, јавља Стевану, да му је одређена пензија и за пребивање манастир Гргетег. У истом писму јављено му је да се даље у корист поменутих крајева не може радити. Пензију му је одредио сам цар, а ђенерална команда решила где ће се бавити до повратка у Троношу. Али и ако је ово свршено још 4 маја 1790. године, Стеван се још бавио у Шапцу почетком августа. Он је осећао да је доста крив што народ пати у његовим крајевима од Турака. Знао је да он вуче на својим леђима велики део кривице и пред Богом и пред људима, јер је био један од великих покретача народа на устанак. С тога је гледао да учини све што може да олакша народу у Рађевини, Јадру, Ваљевској и Шабачкој. Како се у Темишвару припремаше за народни сабор,. то он науми да пође тамо не би ли на сабору могао порадити што за ствар свога народа. Ради поласка на сабор добио је у Шапцу сведочанство ове садржине од оФицира аустријске војске: „ Господин архимандрит Стеван Јовановић из оно-страног грчко-непоунијаћеног манастира Троноше > Србији, који је за време овога рата, а нарочито при опсади Београда, јављао најтачније вести о непријатељским кретањима од стране Зворника.... Он је код оних с оне стране у великом поштовању. Он је године 1789. у јесен, када су краљевске трупе освајале и заузимале Београд, Лозницу, ЈБешницу, Липницу и Соко учинио врло много помоћи и примером и речју помагао да не само тамошњи народ даде сву за-

прегу и потребе за трупе, но се већим делом сам дигао против Турака. „Али кад су се трупе на високу заповест повукле из оних крајева, то је морао бегати и поменути г. архимандрит да не би пао огорченим Турцима у руке. Оставивши пун манастир сваког добра и задовољства, без игде ичег тавори дане овде у највећој беди већ шест месеци... Како жели да својој невољи тражи лека, хоће да оде на српски народни сабор у Темишвар.... то ми доле-потписати издајемо му ово уверење... Шабац, 8. августа 1790. (аолазе 23 потписа) (наставиће се)

С 3 иЛ. М Е Л — Јонас ЈЈие Врло добро се опомињем кац сам први пут још дететом у Тромзе чуо о Сузамелу — његово име је страшно звонило, и причаћу чега се сећам из мога детињства о њему. Било је то у „доба Руса" — тако се тамо горе у Финској назива оно време лета, кадаје пристанишге пуно руских лађа. — Сумраком би ишли Руси по улицама у мањим групама у својим другим грахорастим кафтанима и певали у четири гласа. Галамили би и јели гљива, коЈе би налазили на острву, и које смо ми дец^ сматрали да су отровне за цео свет, само не за Русе. У светлости сдичној фатаморгнској, тамо горе на северу, где се прл ноћној сунчаној светлости могло читати или изгубљену иглу наћи, тих ноћи брезовом шумом обрасло, сеоским кућерцима засијано острво са варошким кућама, пристаништем, лађама и брежуљком на противној страни, од бистре метално зелене воде, као да се лелујало у јасном, прозрачном ваздуху. Испред ћуприје за пристајање лађа лежала је читава шума малих, плавих, зелених, и белих русеих лађица са по три катарке, чији управници беху Вогданов, Васиљев и како се још не зваху, а стране од ћуприје бејаху сасвим беле од брашна, које се по цео дан хитно истоваривало и помоћу машина у хамбаре слагало. На крову ових лађа бејаше много интересантних ствари. Ту је било жутих, тврдих колача који се зваху „преника" и који се могаху купити за две бакарне копејке — а уз то се могло добити сибирских ораха прида. На столу у кајити био је календар са црвеним словима великих светаца. Туда су ишле чудновато обучене жен> руске, које су точиле чај из светлих машина, а на зиду код пећи земљане висила је чудновато измалана слика св. Николе, са запаљеним кандилом пред њом. Ово спомињем, јер се на лађи Богданова случајно налазио међу осталим чудноватостима и један дебео, мрки, млад медвед, који се играо на крову као какво псетанце.