Звезда

БРОЈ 11

БЕОГРАД НЕДЕЉА 6 ФЕБРУАРА 1900

ГОД. IV

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом Ц Б Н А ЗА 1 МЕСЕД 1 ДИВАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилату иримају све аоште у Срб"'ји и иностранству

ПОРОДИЧНИЛИСТ

ПРЕТПЛАТУ ТРЕВА* СЛАТИ •* Уредииштву „Звезде" Коларчева улица бр. 10. НЕПЛАЕЕНА ИИСМА »Е ПРИМАЈУ СЕ. Рукописи нз вра^ају ое

УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ Коларчева улица бр. 10.

БРОЈ 10 ПР. дин.

уредтник : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 10 11Р. ДИШ.

Ј Е С Е Н — А, Бе Башог4те Здраво, украшен луже остатком зеленила! Последњи лени дани што нам вас небо своди! Увело лишће, здраво! Јесењи дах мртвила Уз тешки бол пристаје и моме оку годи. Усамљен стазом ходим, пун болних сањарија, Последњи пут бих вид'о, док зрак пе клоне сниже, То сунце бледолико, нејасна светлост чија Кроз шумску полутаму до мене једва стиже. Јест. Сада, када земља зенице склапа своје, У погледима њеним лепоте видим више. То је другарско с Богом, последњи осмех то је Кош ће смрт за навек с усана да ивбрише. Тако готов да свршим свој земни век злехуди, П."лчући својих дана варљиви удес зао Ја се окрећем натраг и оком, пуним жуди, Посматрам добра, која уживат' нисам знао. Дубраве, земљо, сунце, природо лепа, красна, С ивице гроба сузом здравим вас жалостивно; Та ваздух тако м^ри! Светлост је тако јасна Очима што умиру сунце је тако дивно! Како бих радо сада до самог дна испио Ту купу пуну сласти и пуну горког једа; У чаши, из које сам животно пиће пио, Можда је још остала и која капља меда. Можда је за ме крила будућност блиска моја Повраћај старе среће, чија је нада свела, Можда је у гомили живела душа која Што би ми срце такла, душу ми разумела. . . Ал' пада свело цвеће, мирисом зрак напаја, Животу, сунцу тиме последње с Богом гл&си, И ја сам ја умирем, на часу издисаја Ко складно —' тужна песма моја се душа гао#,;1899. Вој. Ј: • Ш':- '' 4 ■ ,-4 1 ..V-

МОРЕ БЕЗ ПРИМОРЈА НОВЕЛА ИЗ БЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА — Јанко М. Весзлинови& —

IV Дигао се рано. Био је ведар и весео као и сваки који је срећан као он, да и у сну настави срећне часове. Збшва он је легавши у ностељу сањао готово све што је тога дана презкивео. Лено се уми, обуче и дотера на се диже у канцеларију. Леп лан као да је хтео увеличати радост његову. Он је ишао крепко, осмејкивао се и радосно поздрављао и отпоздрављао звавде и пријатеље. Али то не потраја дуго. ТПто дан више освајаше тим и њега, почеше обузимати неке најпре сетне а иосле и озбиљне мисли. „Збиља шта хоћу ја?' 1 — мислио је он седећи за столом и шарајући писмо С по табаку — „Ко сам ја ? Један сиромашак, без игде ичега и без игде икога. А она ? Она кћи једног богатог трговда, из породице виђене и уважене. Могу ли ја, смем ли упрако прићи к њој, а да она не иомисли да јој прилазим из неких себичних намера ? Ја сам школован, имам и приличан иоложај ; али шта је то све према оном што она има ? Па моји најириснији нријатељи рећи ће да се ја облизујем око њезина мираза и наеледства ! А кад они то квжу зар нема и она права да то иомисли?"... Он спусти илајваз на сто, диже се са столице и поче шетати крупним корацима по кавцеларији. „А што, најаосле ?" — мислио је даље — „Ја сам се и трудио и радио да будем нешто. Па ето, и њезин отац није ништа имао, па је радио и зарадио поштено. Зар и ја нисам већ учинио неки напредак дошавши до овог положаја, не улизивањем, |^Ј^ % погатено трудом и радом ? Зар би, бајаги, 'бцло; ецјјнто непоштено од моје стране кад бих ја њу заиросио Ја је волим и мислим да ми моја љубав д ; аје право и да је запросим. Ја бих то учинио и да је:. ! Опа сиротица!"

■ф-