Звезда

стр. 88

3 В Е 3 Д А

вр. 11

нико ваљда не би учинио ни у нашој ни у туђим књижевностима. Он је напунио близу 80 штампаних страна крњим цитатима из Шумадинке, почев од песама, па до иозива но иретилату (на Подунавку). Већа сеувреда није могла нанети ни чика Љуби ни одфру Чупићеве Задужбине. Читалац у место да чита ма какву добру ствар, има пред собом подеротине и комадиће, који ни мало не могу да покажу каква је била целина. Неколико сам пута загле дао потпис, да се уверим, да ли је то доиста радио г. Гавриловић. Ја тиме не тврдим да остали радови г. Гавриловића имају какве велике вредности — у то ни он сам ке верује, али је овај у Годишњици тако лош, да ми чак изгледа сумњиво дч га је г. Гавриловић написао. Он до душе има склоности да олако пише и да даје слабе ствари, али овај посао у Годишњици тако је некњижеван, тако примитиван и лош, дајемени све једнако чудно, ко дође прзи на мисао да га штамла у Годишњици?! Него, овај рад г. Гавриловићев учинио је цобро само једноме човеку — г. Пејиновићу. Нешто слично овоме радио је и он у босанској Нади, на смех и увесељење читалаца, Данас, после рада г. Гавриловићева, Пејиновић излази као нека врста литерарног човека. Он и на заранку свог књижевног рада пише много б<?ље од г. Гавриловића, и ја се не устручавам да обратим пажњу г. Гавриповићу на радове г. Пејиновића. И ако мисли да у овој врсти исписивања из старих новина и књига дође до неке вештине, бољег му учитеља не треба од г. Пејиновића. У осталом и не може другог ни наћи, јер се овим исписивачким посаовима саио њих двојица и баве. До душе Пејиновић прича својим речима, док г. Гавриловић преписује од словца до словца. 3. У чланку Леђач-град покушао је Синиша да р справи ову интересантну ствар, којом су се у нас бавили тај^> одлични књижевници као што су Шафарик, Но ваковић и Ненадовић. Не мислим да је писац успео у томе, али заслужују пажње историски подаци изнесени у чланку. 4 И други пут г. Гавриловић. Ччанак носи назив : Приложак ароучпвању сриске наролне иоезије. Хвала богу, бољи је од првога. Да га није г. Гавриловић написао, ја бих казао да је то ђачки рад, без научне вредности и написан стилом који личи чланцима за опште народне календаре. Овако само једно могу рећи : спада у боље радове г. Гавриловића. 5. Из Србијанка Симе Милугичови%а Сарајли)е с коментаром Драг. С. Милутиновића. Песма је од слабијих Симиних песама. Коментар је у појединим тачкама излишан, јер објашњава и оно што је по себи јасно. 6. И трећи пут г. Гавриловић. Скоро као на лицитацији, или у причи „правда и кривда," кад ђаво, у облику калуђера 3—4 пута излази пред браћу. Овога пута његов прилог носи назив: Еа биографији П. Л. Ј^ераиШ. Хтео сам да речем ма што добро о овој ства|>Н/'Те колико толико утешим г. Гавриловића. Али <*е баш никако не може. А што најпосле и да га тешишЦН^# : :#

није гонио да излази са онако безначајним радовима, чију је ништавност и он сам морао знати. У овом последњем само вреди Његошева песма, до сад нештампана у њ^)вим делима. Све што је г. Гавриловић пред њом и иза ње надовезао или не вреди много, или је са свим познато. Ни овај посао (:ем Његошеве песме) није књижеван, јер се састоји из исписа и цитата који немају важности за об ; ашњење Његошевих песама, нити за разумевање његове државне акције. 7. Чланци : Вукуља и Венчац, од ђенерала Мишковића и Врхлаб-Веласица и Жуаа Врховин <, од Авр. Поповића упознају нас са појепиним местима у геограч>ском, историском и етнографском смислу. Сама је ствар добра,. а стручњацима остаје да кажу да ли је и излагање тачно. 8. Путне и дру.е билешч><це од М. Ђ. Милићевића личе на остале радове његове овога правца. Оне нису без занимљивостп, и ако не придоносе увек много нашем етнографском знању. Ове су овде слабије но раније његове белешке, јер извесно писац није и^ао довољно издржљивости да их прерлди и попуни. * На завршетку нека се допусги једна напомена. Кад чланови Чупићеве зааужбине желе да им се Годишњица чита и продаје, ваља да при примању радова имају само један руководни принцип: књижевну вреднбст рада. Ништа не сме ићи кроз капиџик, ниги се примати из пријатељских обзира. У питањима књижевним, исто као и у питањима части мора се бити врло пажљив : ништа се не сме учинити што руши углед једнога листа или књиге_ И кад поједини људи имају храбрости да понуде рђаве књижевне производе, било би врло несмело од чланова одбо;:а да их не баце у корпу. Иначе ћемо дочекати да будемо преплављени књижевним цубоком, јео ће увек бити љули који ће пристати да за добре паре пишу рђаве ствари. Ја испуних своју дужност. На другима је да и они своју испуне, како бч се избегле штете по књижевност од олаког примањч радова у журнале и зборнике. ./. II. НЕДЕЉНИ РЕПЕТОАР Уторник, 8. Фебруара : Богаш мајдан , комедија у три чива, иаписао Дон Томас Родрихуее Руби, превео са шпањолског X. С. Давичо. Четвртак, \ 0. Фебруара : Краљ Лир , трагедија у пет чинова од Шекспира, превео с енглеског Др. Лаза Костић. Субота, 12. Фебруара : Маројица Кабога, драма у пет чинова, од Матије Вана. (Први иуш). Недеља, 13. Фебруара : Дневна цредстава : Парпаш кочијаш , драма у пет чинова, превео с немачН. — Вечерња представа : Маројица Кабога.

Садржај : Јесен (пеема) — Море без нриморја

Борба — Књижевност — Репертоар.

Власник Ст. М. Веселиновиб.

ШтАМИАРИЈА С. ХоРОВИЦА. — УРЕДНИК Ја НКО М. ВЕСЕЛИНОВић