Звезда

стр. 108

В В Е В Д А

вр. 14

Она му се осмехну. — О да, шкрабало сте увек били. Има људи који преживљају своје љубавне историје, и других који све то сврше преко поште, и нотпуно су вадовољни ако само сваког јутра ва доручком нађу на столу писмо еа два табака од своје писмене љубљене. Други обожаваоци горе ва сусретом ; — ова врста гори самс аа писмоношом; она налави да је са сввм у реду што се Гете уопгате никад није «одео са гроФицом Штолберговом и што се свега једанпут састао са Маријаном од Вилмара, на што оам ја као младо девојче на часу књи жевности вртила Главом, Где нормални људи теже да љубљеном човеку падну око врата, та се сорта вадовољава мртвим писмом на бевдушевној артији... — Имате потпуно право и пошто већ познајете моју елабост треба једном све да чујете -— не како ми се онда чннило, већ како сад гледам у тичјој перспективи из даљине. Он седе према њ<)ј. — Од увек ми је била врлина велика уредност; био сам веома уредан — и у томе је моја погрешка ! Нами слио сам и свој живот да проживим по тачном и добро смишљеном плану — и проживео сам га ! План ако вам бројеви нису досадни — гласио је овако : до двадесет пете године проводња, ва тим чаетољубље и старање о каријери; око четрдесетих сређене прилике и има места тек ту и женидби. Ви знаге да оам се провођешу сав предао. Тада дођем у велики град л почнем врло озбиљно да миелим иа бу^ућност. Међутим сам постао човек. —- Да, упаде дама, човек, који је имао небројено пламенова, а праву љубав никад није позвао! У том пламеном мору вујало је од имена да се њима могао окитити читав календар и ак'> је у јануару бкло говора о некој Јелени, у јесен се Јцорало чути о каквој Маргарити. Да, да, сећам се. Он одобри махнувши главом. — И у том сам био уредан. Ја сам из начела после кратког вррмена св«ки тај пламен угасио. Продужења се нису појављивала. — Док није Тереза стуаила на позорницу, одгОвори она. — У доба, кад се то никако није слагало с мојим планови»*а! — И пошто нисте хтели да жртвујете план жртвовали сте Тереау... — Да, рече он, тако је било, али опет не саввим. Јер ја држиМ да је Терева (-ба пута добро учкнила кад је увела другога, а ие мене. — Дакле, и она се вавали јаче у наслоњачу, ја, наравнО, не внам да ли бисте били Од најпогоднијих мужева — од најсвромнијих вацело не! Мислим да захтевани квантум љубави од ваше жене не би вам ее учинио довољним, и ако је количина Терезине љубави билл велика. У толико }ој не 6и било добро! Али та врста окроиности баш се највише допада женама, које љубе. И баш ва то што вас је Терееа волела није било добро што је морала лоћи ва другога. — Што је морала ? дуну он. То је оно у Теревином карактеру што пксам могао никад да појмим, Зашго је морала дза пута аа другога да се уда ?

— А, миелите да јој је ваљало и ^аље живети од ааших писама, месецима и годинама. Заборављате да је ва то потребна скромност, коју Терева никад није имала. Та она се већ бројала у „еехе јоН е1 треМеих." — Кад бих се ја вадовољио... пОче сн несигурно. — Ви нисте никад били ЈшреНеих. — И ннкад јоИ, то знам ! — И увек мало с1есас!еп1:! продужи она. Љубав за вас није никад била страст. За љубав сте били сувишч истрошени и имали сте вечито осетљиве нерве. Интересирате ее ва политику и уметност, ва песнике и астрономе, па сте се по мало и сами у естетлци огледали, наравно са успехом, као што нам је време показало. Али у љубави сте увек остали дилетант ! Схватили сте је као лепу играчку, као најлепши, најмилији украс на животној трпеви — али вечито само као украс ! Љубав је била за вас купатило осећаја, у које се ви радо вагњурујете у часовима одмора, јер ви сте, као што сами рекосте, с једне стране човек од уживања, а с друге стране вакачила се ва вао иввесна потреба романтике, или нетто иЗ доба братимљења — али волети онако како вас је Терева волела, младачки, побожно, с оном правом смешом од овбиљности, веселости и преданости... Она прекиде јер опави да му црте постају сре немирније. Он скочи. — Опростите, рече, вли видим да те тичја перспект! ва з*блуда. Ствар још не лежи доста далеко од мене да бих могво о њој мирно расправљати !,.. Опростите !... Други пут. Потражи шешир и оде. * Напољу у топлој летњој ноћи нападе Га као вагушљив бурни сан, који се не да сгрести : пов1;а1§Ја сЈ' агпог! Звевде су га неутешно гледале. Круае кестенова шумиле су сажаљиво, споро и срдито допирао је навише жубор од канала у Ком се огледала улица великога града. То није био бол што је он осећао, већ неки тужан, позлеђчн, гежак осећај, као да је самом себи нешто на жао учинио, и тај осећај не може да ваустави, тако му је као да поред њега иде кобна сенка, сваког минута спремна да спусти хладну руку на његово увдрктало раме Била је то младост његова што је оживела у том осећају, последње повно трзање снаге и воље, ко]у не поврати више — снаге, недовољно употребљене — воље, која му се тек сад учинила потпуно ивгубљеном, када се ва увек за њим расплинула. Бвла је то туга што га обузе, не ва грудом вемље, ие ва одређеним лицем, већ ва свом неутрошеном блаженогпћу, ксја је с пр<;шлим годинама ва њим заостала и ва њега ништа више није вначило до прост појам — туга ва љубављу — П081 ;а1 §ја <Г ашог!... * Једно после подне пре петнаест година, он на прекрету четрдесетих, имајући у глави потежи посао, ишао је нерасположен на један ручак по дужнс сти. Домаћица је примала у полумраку. Људске силуете прикаване једна другој у слабој светлости, остале су увајамно у мистичкој тами, док није осветљена трПеварија обасјала госте.