Звезда

вр. 18

В В Е 3 Д А

стр . 139

И онај исти Турчин, који му је главу оцекао, кад је руке крваве прао (причао је) : да кад су повели Хаџи Рувима посећи, да се једнако Богу молио до опредељеног места, а после кад судошли на Калимејдан , опет Хаџи-Рувим закуне Турке турском вером да га претрпе један Фртаљ сата да се Богу јоште помоли, које су му и дозволили, а кад је молитве свршио јесте на колена клекао и онда вечно усеченије примио. Кром овога имаде један обер кнез, именом Алекса, који је у прошлом рату био обрљеитенант фрајкорски, а сада се у Турској находио, тако и њега Турци ухвате, да га посеку, за кога је раја или нахија ваљевска 50 кеса (т.ј. 25.000 гроша или 3125 дуката цесарски) новаца давала, да га не посеку, али все всује (узалуд), на то Турци нису хтели ни гледати, но главу оцеку му Тако до данас 72 мртве главе, које кнезова које свештеника, које от прочи и све поглавити људи, и једнако мртве главе-у Београд доносе се. I Шта ће јоште од сиротних Сервијанаца бити, Бог знаде, а много људи страха ради турског у шуме су побегли, а кнез из Скеле побегао ја на нашу страну, а и он би живот изгубио. Всепокорњејши раб Мулчул ПеиЛ, протопресвитор земунски Ово писмо писано је између 29. јануара и 4. Фебруара 1804. године, јер је у Карловце стигло Ст. Стратимировићу митрополиту 4. Фебруара.

ИСТ0РИЈА ЈЕДН0Г 0ДН0СА новела Емила Роланда

(наставак) Тако се он налазио у правом расположеч.*' да поново види стару љубав! Уђз у добро му познати хотел на Арну. Исп вратар који га тада послуживаше, исти обркелнер ст; ч низ степенице њему у сусрет. Све као ондв, па и Арно је жуборио стару песму ! Док се брижљиво спремао, талијанске речи допирахуса улице. Жедно је ослушкивао звучне гласове. тамо доле. Све га је дирало што год је припадало овој бла гословеној земљи. А тек кад пође познатим улицама... У излозича свуда цвеће, бујно, сија од боја, опојним мирисом обавито, а између цвећа војска од богова и аморета из светлуцавог алабастара или мермера. Уметност и пролеће куд год погледл ! Испод мрачних сенака под сводовима заслепљујући истичу се непомичне фигуре Лођије ден ЈТанци — мишице свезане као усред побуне, јуначка лица, снажна и ооносна. али гледајући их чисто се плашимо од њихове непомичности.

На мокроме асфалту одсјахивале су светиљке. Бог на чесми гледао је доле с трагичном досадом, а огромна силуета Палаца Векија оцртавала се преко пијаце... Он зааи десно к Арну, ишао јз ду« високог зида, који скриваше дела најславниЈих уиетника, где је био зави"ај Ниобида и Мздичијеве Венере. Како је све то познавао и како му је било необично ок > срцч кад је прзшао преко моста на Арну и нашао се према кући иза чијих је прозора Тереза на њзга чекала ! Видела се светлост иза зелених капака. Изнутра су зујали гласови. Учини му се као да чује њен глас... Хтеде да повучз за звонце али на једанпут застаде. Беше му као да је од једном постао свестан неке комеције, коју је самом себи одигравао, као да је све то само сен некадашњега, као да није истинито, цело ни пуно ! Већ нешго што је личило на лаж, варак или сухе мумије од цзећа, што смо га некад бралч у давно ми! нулом пролећу .. Он пусти звонц°, пође бозо и оцложи састанак до ! сутра. Дошавши у хотет, напише јој одмах писамце, да је арло уморач од пута и предложи јој да се сутрадан опет нађу на Понте-Векију а из пијетета на најлепшу успомен/ њзгоча животч." Пре но шго је з-;спао закаравао је себе да је нагла растројеност дошла једино од дугога пута. * Да, био је то још онај стари Понте са својим злат ним сјајем од таласа и сунца, али остало је бипо разочарање. Он је седео у елегантном ресторану код Донеја, између неког старог Талијана, који је частио два богослова, своја млача зечљака и.'| средтззчн; Францускчњ; кзјг је бззуспешно кокетовала с једним Енглезом рибљз крви. Жалузине су биле спуштене. У соби је владао при јатан сумрак, стари келнери нечујно су клизили преко црвених застирача. Цезар, гледајући у своју чашу вина радовао се што је тај састанак већ збринуо. Није, да се она није одржала; на против! Он је налазио шта више да је врела клима. повољно променила то диено лиц>. Волео је оне необичне кругове испод очију, који одају дуг жизот у топлим крајевима и који су тако тајанствени и тако много казују; он је волео та тамна, мисаона лица... И њен начин одевања постао је тако без замерке. Од оних силних елегантних §1оћ-1гоМег-а, које је на путу сусретала, научила је сваку Финесу. Опазио је то одмах! Али није опазио како јој је рука дрктала у његовој. Њзгова рука била је далеко од тога да дршће ! И шта је говорила ? Управо само обичан општи разговор. Наставак после еедам година није тако лак ! Колико доживљаја између данас и онца, колике бездне мисли ! Било је и извештачених почивака — али ни један од оних немих слаткчх тренутака, у којима се тек без речи тако добро разумемо — почивака оне Фаталне врсте