Звезда

стр. 140

ЗВЕЗ ДА

вр. 18

кад се сваки жури да из свога мозга ишчупа што брже нову тему... Арно је жуборио мелодију пратиљу разговору — и то беше у њеку најбоље! Тереза је била крива. Није више умела да чађе прави тон с њиме. Да, у првом моменту, кад су десет сатних удара са Флорентинског торља почели да дршћу у ваздуху, кад га је, излазећи из сликарнице, срела да то беше још оно слатко лице са оном мешавином од заоуне и љубави, коју је тако добро познавала. Потом је тако незадовољно погледала око себе, као да се у њему разочарала. А међутим он се у њој разочарао ! Па онда, како је изненада нестало у дрошци из које су је дозивала два плавоока не баш добро однегована дечка — деца, коју је је познавала из панслона, али која нису могла тако сама да лутају по Фиренца, мали дивљаци без мајке, који су се тако често губили од оца, и које је једном само полиција била кадра да пронађе. Она му је све то испричала сасвим хладнокрвно брзо седајући у кола. Боже мој, шта га се тичу та деца! За тим ишчезе с овим шипарцима, а он стаде да за њом гледа ! Један млади туриста, који је ту сцену случајно посматрао, прође мимо њега смејући се, као поред неког који је добио кошар. И зато се он пожурио преко Алпа ! Зато ? Да, зашто управо ? Шта ли је он то замишљао о овом саетанку ? Није волео директна питања ; у љубавним стварима увек је радо лутао у неизвесности. Да се ожени њоме ? Да, да је виђење друкче испало ! Да га је какво силно, одушевљено осећање захватило и на својим крилима подигло из овога сухога п&ска, у ком његово срце већ тако одавно вегетује. Али састанак је био разочарање... Таква виђења морају бити без непријатних ввукова, не смеју узвемиравати, али међутим морају бити таква, као кад се свира по врло затегнутим жицама, али хармонијски и фино, да не прсну. Иначе Решио се ипак да јој то подне оде. Толико га је још везивала! Хтео јој је рећи да га је увредио њен хладан тон, да он то од ње није заслужио — баш од ње не ! да се једва усуђује да јој управи питање*, које му тако гори на уснама. Не — „гори на уснама" сувише је јак израз ! Питање, које је Тереза према његовом држању морала очекивати и захтевати! Такво гледиште лебдело му ја тамно пред очима али га он брзо избриса. Беше му страшна помисао да се веже — није више видео циља... Није више хтео љубавни роман, он је хтео само мали романтични одељак са сентименталном бојом и појезиом ситуација насликаним у Фиренци. А за тим : завес доле ! (наставиће се) —

ХАЈДУЕ СТАНКО ПО КРИТИЧАРСКОМ РЕЦЕПТУ Г. МОМЧИЛА ИВАНИЋА написао Радоје Донановић (свршетак) IV Хајдук-Станко почиње остеаривати своје велике замисли. Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разочаран. О какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква лецена јава ! Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше. Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија са нумерисаним актима под мишицама, а надлешт<о модерно уређено па над вратима пише на пример: Харомбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се, и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех и полако на прстима уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: сехретар,на, трећим: Одељење з а васаигање свиреаих Тур ка, на четвртим : иослуга итд. По ходнику, замишљао јз даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету) а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају и чим зазвони у којој канцеларији, а оно свм погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило штз добија тако интелигентна чкновникау својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свима оцељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговара са младим, даровитим и научним човеком и како је, сиромах, претрпан администравним послом, много заостао у савременој науци хајдучкој. Еако ће даље видети у харамбашиној карцеларији баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бшпе важнијих класика итд.) мермерну плочу на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику стару књигу на којој пише прво на словенском језику : „налПг нј досто1Т г 1\ о\ г еити никогоже" а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плочевиде сеуконтури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке претрпане прашином (како слика јасно изражава). Одмах с"десне стране стола мислио је видети