Звезда

вр. 18

3 В Е

3 Д А

стр. 141

веливу таблу на којој су исписани по азбучном реду неаровилни глаголи у грччом и лагинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе.) Ето како млади хајдук из Ирига замишљаше и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе и како га дивљачки и нечовечно примише и што је још најгоре како му препадс ше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем. * Кад се врати натраг у Шабац неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненаднич утисцима. За то време му се не деси ништа важно до што је послао неком другу у Ириг писмо у коме му се жали на тежак жајдучки живот и моли га да му пошље један сандук флаша гисхиблерске воде. На крају писма додаје : „чудим се што Роза не одговара на последње писмо ? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше) те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер би иначе у овом тешком, хајдучком животу упропастио здравље седећи непрестано у затвореном простору... Ономад сам се прејео резанаца па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошљеш." * Чим Станко колико толико опорави здравље одмах се даде на посао. Већ је узео и велику зграду под кирију у којој ће бити хајдучки завод и наравно, нареди да се учине неке поправке. За тим набави потребне ствари за намештај и сам учини распорец одељења. Све је од прилике удесио окако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис : Уиравигељ ж гјдучке чете. Споља над вратима при главном улазу стојала је фирма : Прии сраски Хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добис дозволу од турских власти. Кзц све то спреми, приреди банкет на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио Хајдук Станко султану, а другу паши у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком али језгровитом здпавицом: „Не могу, а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хиљаде такве патриоте што раде на унапређењу наше зе^ље и учвршћењу зласти силнога падишаха: Живео ! и Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци !) вино. Но одушељењи бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка, да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу винв као брудершафт. Станко не могаше одбити и ако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершпфте.

Станко запева у силном Јусхићењу : „СаисЈеатиз а Турци заплакаше од неког нежног осећања. Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору) и на послетку се пред зору побију између себе два Србина и тако се весеље заврши. Станко се после тога одмори два-три дана и одмах по том стаде разбирати за знатније храбре и интелигенгне људе, који би могли ступити у његову чету. Али на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ни један Србин. У мало Станко не паде у очајање тугујући за својим лруговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацало на ондашњу генерацију српску и што не смемо овде прећутати то је што многи одоше у разне крволочке чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вртовима вољ«и да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалифинације одбити. Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме." Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове. Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајцучки посао врши сам. Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз алеменит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт и да их ту мало по мало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу. Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлукума> алве, баклаве, млека, добра дувана, кахве и чега још не. Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство. „Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па и ако сам сам ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у имеБогапочео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша и то својевољно. С њим радим зесебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примаМимо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учио-