Звезда

вр. 19

3 В Е 3 Д А

стр. 147

Те јесени, о Лучину дне, дође из Сарајева Гаврилова сестра Даница , која је била удата у Сарајеву за богатога трговца БудимлиКа. Она беше дошла у род на славу своме брату Гаврилу сасином Симеуном.*) Пошто су прославили св. Луку, спремаше се Даница и син јој Симеун натраг у Са рајево, и потраже од Гаврила малог Јову да га воде у Сарајево, где ће боље изучити књигу, но код калуђера, у манастиру Никољу. Најпосле Гаврило пристане на то, благослови унуче и предаде га сестри и сестрићу. И тако мали Јово оде у Сарајево, најглавнији град поносне Босне, да тамо учи књигу. III Сарајево у оно доба (око 1799Ј беше најживље место целога Босанског Пашалука. Положај му је диван.и величанствен. Опкољено високим брдима и дивним ливадама, које просеца бистра река Мил>ацка, делећи Сарајево на два дела. С једне и друге стране реке на узвишицама према брдима расејане су многе чисте куће са зеленим баштама, те је дивота погледати га озго са тврђаве на десној страни реке или са рида на левој. Између чистих кућа и зелених градина уздизале су се небу под облаке и танковрхе мунаре, које су показивале свакоме да је ту Ислам у снази. Осим тога Сарајево беше онда средиште трговине између истока и запада, између Хрватске и ; Далмације с једне стране, Румелије и Мале Азије с друге стране. У време, кад мали Јово дође у Сарајево, трговина беше у рукама Срба православних и Јевреја, а католика беше тада врло мало у Сарајеву. Срби православни, имајући веза трговачких са западом, саДалмацијом и Италијсм, саТрстом и морем, осећаху велику потребу за школом. С тога су сами трговци — Срби Сарајлије — још од прве половине прошлога века издржавали школу и децу своју слали у ту школу, да се науче писму и рачуну. Поред тога ту се учио и талијански језик, јер без њега не могаше се опстати у трговачким везама са Италијом. Крајем 1799. и почетком 1800. беху учитељи Лавле, Александар и Лука. Како се презиваху и кад еу дошли > српску школу у Сарајеву, не знам. Јован Вукомановић морао је код некога од ових почети књигу да учи. За време бављења Јованова у Сарајеву на њ је много што шта утицало. Крај прошлога и прве половине овога века, поред свих политичких догађаја ијпотреса, метежа и међусобица Сарајево беше врело наших песама, уточиштенароднихобичаја, те оно, што је почело занимати душу Јо-

*) Са Будимлићем она је имала више деце, али су јој остала само два сина, Симеун и Гаврило, ожењени из Дубровника, и кћи Видосава, удата у Трст.

ванову у првим годинама живота, наставило се тамо у Сарајеву само у још већем обиму но у дому деде његовог. IV Три до четири године проведе Јово у Сарајеву учећи књигу, а за то време никако не долазаше кући у Срезојевце подРудник. Међу тим умре му дед Гаврило, а старешина куће постаде најстарији му стриц Срешен. А за то време и отац се ужелио сина, те замоли брата Сретена, да поручи Будимлићима у Сарајево да пошљу Јову кући ради виђења. На годину дана пред први устанак на Турке, око Миоља-дне дође из Сарајева Симеун Будимлић с момцима*) да одваја џелеп у Космају на Чемерници на пашњацима куће Вукомановића. Том приликом доведе собом и Јову. Овај беше већ одрастао, постао прави ђетић, стасит и дичан да га се не можеш нагледати. У то доба сила дахиска беше на врхунцу своме. Насиља по приступачнијим местима беху се попела Србима на перчин. По народу се већ зуцкало да је дошао земан, да ваља војевати, да треба сваки своје да покаје старе. Ово није могло остати тајна за многе виђеније Турке. Они су слутили да се нешто спрема у народу С тога су се почели прибојавати појединих виђенијих српских домова. Рудничким Турцима давно је запела за око снажна кућа Вукомановића. Често су распитивали за њу па чак и за њихно дете што се у Сарајеву књизи учи. О томе је највише распитивао бег ТокашлиЛ, особиго у ово врсме кад се по где где зуцкаше да су насиља дахиска превршила меру. Бег Токатлић чим чује да је Јован доведен из Сарајева одмах пошље гавазе у Срезојевце дому Вукомановића с наредбом да му Радослав доведе сина, да га види и ни пошто да га не врати у Сарајево докле га не доведе на Рудник. Овака жеља, управо наредба, са Рудника од бега Токатлића пала је у кућу Вукомановића као гром из ведра неба. Све доведе у забуну. Свак се питаше : Шта ће Токатлићу Јован на Рудник ? Та он је тек приспео из Сарајева, он је љубимац куће. Родитељи га се још нису нагледали, сестре га се нису намиловале, а браћа се нису с њиме наразговарала. Али сила Бога не моли. Наредби турској у време дахиско није било пробитачно одупрети се. Отац Јованов плаховит и смео, не хтеде водити Јована на Рудник. Како је прек био цела се кућа бојаше да не заметне кавгу. За то се спреми да пође са синовцем Сретен на

*) Међу овим момцима био је и Јанко Рушчуклић, отац пок. Косте Рушчуклића, који је у оно време служио коз Будимлића, адоцније биотгговац, магазаџија у Београду на малој пијаци. Он је више пута причао о Будимлићима и о овоме свом доласку у Срезојевце, кући Вукомановића.