Звезда, 01. 01. 1901., стр. 151

145

— Не жалим ја себе ! Ја, само нека Бог да здравља. могу шта хоћеш ! Могу ја радити за десеторицу ! Ја се нисам никада бојао посла нити ме мрзи укаљати се! Али ти, ти ћеш се одбити од рада . . . — Воже сачувај ! Хоћеш, хоћеш ! Знам ја ! Кад се две године не држи држаљица у рукама и кад спадну жуљеви, мучно се онда на посао наканити ! . . . Рајко га је уверавао, а он је само тужно климао главом. — Баш сам ја несрећан човек ! Чега се год машим изокрене се ! Таман рекнем : Боже помози ! а оно ето 1 Мученик, мученик сам ти ја ! —- Немој, болан. тако говорити ! Степан се трже и прекрсти. — ЈТраво велиш ! Шта ја опет ! Нека сте живи и здрави, па ће све бити добро ! И ја се ту нуждим ! Бајаги тешко ми ! Хвала теби, добри Бого, на твоме дару, и подржи ти мени овако, па Ја — до неба ! Помислио је, веселник, да и већег јада има, па се поплашио. Чисто би хтео да се умили Богу да му опрости оно неколико речи што су роптале на њ. —- А јест, Бога ми ! 1Нта ми је то што ћеш проћи мало света ? Што више видиш, више вредиш ! Да је мени Бог дао, ја бих данас бољи био : не бих се овако плашио и умео бих те поучити да се у свету владаш. Иди ти, синко, лепо куд те твоја судбина води. Ко зна зашто је то добро ! И онда опет почеше разговор о сасвим другим стварима. Говорили су о орби, о добром изгледу на берићет, о кући, о матери и Мирки. Рајку је годило што му отац Мирку онако хвали, и што је с њом задовољан. — Хвала теби као оно ти своме оцу, што се каже, који ти љу тако хвалиш ! Ја само то и желим, и казао Звезда, Књига III. Св. 11. 10