Звезда, 01. 01. 1901., стр. 156

3 в Е 3 Д А

— Ето, велим ја! Ама посеј ти добро по камену, оноће нићи ! Ко би се надао пре својих седам година да ћемени овај човек кад год ваљати ; али ето ! Дошао озебао, а ја се десио код попа, па велим : „нека попо овај човек пође мојој кући." Попа упита официра, а овај рече да може. Кад дођосмо, ја само погледах Станицу, а она двоје јесенчади за вратове па ти спреми чорбу и исприга на кајмаку. Док ми пописмо по ракију и вечера готова. Вечерасмо царски и написмо се сити јабуковаче. Сад .... ко је то онда могао мислити. И видиш, како је то човек: не поноси се . . . ништа онако као што има . . . — Хвала је милом Богу кад на њега намерисмо ! рече Манојло. IV Још они у речи, а позваше војнике пред канцеларију. Они скочише и, како је рачун био плаћен, одмах одоше пред канцеларију. Прозив већ био почео. Прозваше Рајка па мало затим и Симу. Стали они па се не мичу с места. А тамо на доксату стоји старешина и наредник Мијаило. Кад се прозив сврши рече им старешина, ОФицир : — Сад идите те ручајте, па у два сахата после подне дођите овде и онда ћете одавде у град, у касарну. Почеше се разилазити. Наредник Мијаило ману главом Степану да очекне иа оде за ОФициром у канцеларију. Не потраја дуго па изиђе и пришав Степану рече : — Обојица остају овде. Овде ће служити, неће никуд даље ићи. Степану нешто лакну на срцу. — Хвала ти, који ти то мени изради. — Нисам ја, брат Степане, него је тако наређено. Мислио сам да нису који утобџијама или у коњаницима, па нису. Обојица су у пешадији, а пешадија овде служи. Сад можеш без бриге кући, то ти је близу.