Звезда, 01. 01. 1901., стр. 155

С Е Љ А К

149

— Ти ниси био овде ? — Нисам. Био сам у Београду. па у Крагујевцу, па ме опет пре две недеље вратише овде. Донеше ракију. Наредник се куцну с њима и попи је, па поручи свима још по једну. Степан ту узе причати Манојлу како је наредник пре седам година био код њега гост. Био, вели, с неким господином официром, обилазили Дрину, па једно вече иадоше у њихово село. Господин оде поповој кући. а овај -се уврати к њему на конак. — Лепо сам се провео код тебе, — рече наредник. А бепте се спустило неко време па захладило. Никад нећу заборавити ону добру вечеру п јабуковачу. А где је тај твој војник? — Ту је, мислим. Па скочи и изиђе те нађе Рајка и Симу те их оба позва. — Ето, ово је мој син, а ово је овога мога рођака, овога овде, Манојла. Ето сад. А ви — окрете се овој двојици — ово вам је старешина и сад — пазите. Младићи се снебиваху. Наредник их оба погледа онако као што обично старешина у војсци гледа, па му поглед застаде на Рајку. — Велики израстао ! Никад га ја не бих познао ! Добро, добро ! Седите, седите ! — Па сад, као велим, ти си им од јако старешина и нека пазе и слушају ! И ти да ниси слушао не би од тебе ништа било ! А ти ето, Бог ти — душа ти ! Ако што згреше : покарај. па, Бога ми, и ошини ! Неће им од тога ништа бити ! Хоће ли они овде код тебе остати ? — Сад не знам док не видим где су одређени. Ако остану овде, добро ; а ако баш и пођу куд, ја ћу се побринути ; имам ја свуда својих људи. Попише још по једну. Наредник зовну да плати, али -Степан и Манојло не дадоше. Наредник се диже и оде.