Звезда, 01. 01. 1901., стр. 154

148

3 В Е 3 Д А

— Јој ! — викну масарош, па потеже рубљу и бацв је Циганину. Песма се орила ; грдна се маса окупила око свирача. Манојло и Степан сели баш некако близу врата. Док ти тек на врата уђе један наредник. Степан се загледа у љега, загледа па тек викну. — Мијаило ! Наредник се окрете. Погледа га, погледа па приђестолу. — Гле сад ! Степан ! — Ја ! — А од куда ти ? — Довео сам ти једног солдата ! — Каког солдата ? — Мога Рајка. — Е ? ! — Бзега, Бога ми ! Него, седи, седи мало ! 1—- Па да седнем — рече Мијаило. И седе. — Ама је ли то онај протегљасти дечко ? — Јесте, јесте ! — Е, брате, што та деца расту ! — рече наредник. — А како ти је домаћица ? — Хвала Богу, добро ! . . . Хоћеш пити штогод ? — Нећу, вала! — Јеси за пиво ? — Не марим. Најпосле, пићу једну ракију. — Еј, дијете ! Донеси г. Мијаилу једну ракију, али добру ! — виче Степан. — О Степане, Стенане ! Од кад се нисмо видели. — Има седам година. — Има, Бога ми ! Није ни чудо што је онај твој стасао за војску, доста је прошло од онога доба кад се ја код тебе гостих.