Звезда

16

3 В Е 3 Д А

з ују, да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. Одважни застадоше и иогледаше вођа. Вођ, оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред, лупкајући штапом пред собом то лево то десно по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене, ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа г а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођ до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију. стукоше и најодважнији и таман да задрже вођа, па макар се огрешили о дисциплину, а вођ у том коракну један пут, други пут и стрмакну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки чак почеше бежати. — Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч. Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради; није ваљда луд да себе упропасти. Нанред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза те јаруге није каква дивна плодна. земља, коју је Бог нама наменио. Напред само, јер без жртава нема ничега ! — Тако изговори онај говорник и коракну два корака напред, те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, а камо ли здрав и читав, изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечији живот. Вођ је имао ретку срећу те се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну, те се