Звезда

ПОСЛЕДЊП ФАБИЈЕ

397

друштво, окићено венцима, а у шареном свечаном одеду, лешкари за ручком на диванима, који беху у облику полукруга понамештани. Цимет п малаоатрон горели су на богато позлаћеним бронзаним свећњацима и распростираху слатки мирис. Бифе, пун дивних, златних чинија, украшених драгим камењем, вазни, крчага и тањира светлп се као сунце. Стихус виде са обе стране гостију читаву малену војску шарено одевених робова разних година живота. Једни захватаху вино из сребрних, као буре великих, кратера други су носили троспратне репозиторије од слонове кости или корњаче, или судове са разним јестивом п стављаху их на ниске сточиће испред гостију. Стихус пође неколико корачаји унапред. Очекивао је, да ће га неко у име домаћина поздравити добродошлицом, или да ће неки слуга доћи, да му скине тогу, и у место ње да навуче шарену свечану хаљину. То би оило нечувено лећи за сто у тоги. Али се нико ни сместа не маче. Сви беху упрли погледе у њега, очекујућинико не прозбори ни речи, мртва тишина владаше. Ипак се он охраори и пође унапред, да први он поздрави, можда је тако захтевао церемонијал. Али кад хтеде да проговори претури се на леђа на под трпезарије. Громогласни смех оеше му одговор. Испод тепиха беху сакрили један ваљак, преко кога се претури. Још није мислио на издају, али се мучио да устане, што му у необичним хаљинама не хте поћи за руком. Сваки његов покушај би поздрављен невероватном веселошћу. Па ипак му најзад нође за руком. Али ах ! — шта се беше од њега начинило ? — Тешка тога беше се расплела, и висила је у нереду о љему као какавџак. Он је хтеде повући навише и наместити, али при том згази на њен други крај и опет паде. Сад оста лежећи. Мислио је да ће му најзад прићи у помоћ. Али се ни једна рука не помаче. Опет се на једвице подиже, али га тога беше обиснула као змија кад се обавије. Беше запао у неразмрсимо клуиче. Друштво хтеде попуцати од смеха. По челу га избио зној ко грашак—-Једва на једвице јаде пође му за. руком да се ослободи. Стењао је, стезао песнице. Са замршеном косом, од љутине поцрвенелим лицем и уздрманом туником по којој се латиклав као широк млаз крви спуштао од врата до ногу, био је узвишен погледати га. Порфириос кућни архивар п пријатељ Марцелинов, наже се, узбуђен, преко сввга јастука ка домаћину и мољаше га, да прекине недостојну шалу. Марцелин није био расположен да прима саветеј