Звезда

398

3 В Е 3 Д А

па п осталим гостпма се и сувише допадала спрдља, довољно оп пуче прстпма, и као на уговоренп знак полете са свих страна на сиромаха Стихуса: костп, корење од кеља, усмрдела јаја, тако да је за тренут ока био раскрвављен, изгребан, претрпан отпацима и ђубретом; стајао је као слика јада, неспособан и речце да прозбори. Па и да је што проговорио, речи би му се изгубиле у дреци и смеху сакупљене господе и робова. Није се могао распознати од прљавштине. Али тек што попусти ларма и дрека, он пређе руком преко очију и лица а из увређених и осрамоћених прсију загрмеше речи : „Проклетство и срам издајнику ! Тп ниси Фабпје, Марцелине, ти си туђинско псето! Богови и лари овог узвишеног дома нека ме освете и нека ти то плате! Чуј ме, Херкулесу Викторе, чуј ме ! 0, срам п стид! Павор п Палор нека те задаве, Вулкан нека те сагори — издајннче ! Нека ти живо месо истругу и такова те примила Либитпна !" — Да лп су богови чули ову клетву ? У истом тренутку записа цар Домицијан име Марцелиново на воштану таблицу, у листу прогнаника, одређених за пропаст! Све јурну сад на Стихуса; тукоше га и пљуваху му у лице. Промукнутим гласом дрекао је Марцелин: „Окујте беснога пса. Сутра на суд!" Заповеди да одведу Стихуса, и да га затворе у најпрљавију собу, која је и за најнижега роба била недостојна. • Тако и би, врата забравише, а пијанка се настави. Виолантила, пошто је господар натерао да сиромаха Стихуса домами у клопку, да га припреми, да би срам, који му је намељен двогубо осетио, отпоче, кад се и последљи гости удалише и сви тврдим сном спаваху, да премишља о оном што се догодило. Право саучешће баш није осећала према старој будали, јача је била њена жеља, да своме господару подвали, тиме, што би онога пустила да утекне. Мрзила је Фабија Марцслина и презирала његову грубу и у исто доба лукаву особу. Непрестано јој је пред очи излазио сирома Стихус, чудила се, како га промени неочекивана срећа, како му поста понашаље достојанствено, узвишено, усред бесне гомиле људи који га вређаху. Он јој у истини изгледаше, као неко, који је пореклом господске лозе, његов х\лас, његов ход, држање, имађаше нечега кнежевскога у тоги сенатора, неоспоран знак : јер, ко јепо рођењу низак показаће то и узлату п свили. Да, план јепостајао све јачи, да човека уклони испод освете омрзнута господара; она хоће и мора да му отвори тамницу. Сладак осећај да чини нешто добро, и осећај освете одушевљавао је. Она то хоће, и затвор спаде.