Звезда

МЛАДИ ПАСТИР И ЦАРЕВА ЋЕРКА

ИЗ „ГОРС^ОГ ЦВЕЋА" Јурећ гором зеленом За хитленим јеленом, Кћи царева Лепа дева Залута Са пута. Заман у рог труби, заман к себи зове Витезове младе, што ту с њоме лове, Нигде живе душе, само пусте стене Што глас рога врате, или речи њене. Ах, тешка л' се туга јадном бабу спрема Кад му једном јаве да му кћери нема. Старо грмље хучи, хук се с ветром мрси, И с борова витих подврискују врси, Вук у чести вије, а сплетено шибље Нешто тихо шапће, трза се и гибље. И девица жури. Хита, али куда ? Недогледна шума око ње је свуда. Сад се опет нађе пред планином неком И задрхта брижно у срдашцу меком. Планина се дигла до небеса сами' Звезда, Књига I. Св. III. }