Звезда

3 В Е 3 Д А

II врх јој се губи у магли и тами. Озго кликћу орли, а са стране доле Бурни поток кркља кроз хридине голе. И занлака мома, силни страх је свлад о, Ал' баш тада снази једно момче младо Ту са стадом близу. „Момче," кличе мома, „Хајде нођи са мном да ме водиш дома : „А ко дарак за то биће теби дато „Од мог доброг бабе и сребро и злато.' ; Дође момче њојзи. Ну када је згледа Сав у румен плану к ; о сунце кад седа. „Хоћу," рече затим, „идем с тобом радо, „Ал' шта ће ми благо кад ја имам стадо, „Ја не жудим за њим, не нуди га ни ти, „Пољуби ме само па ће доста бити." Момчић леп и кршан к'о јаолан на води, А срце је срце, чини шта му годи. И на те се речи насмејала мома, И показа гору према њима двома : „И пољубац даћу кад те жеља мори, „Однеси ме само на вис оној гори." Тако она рече. Ал' тог истог трена Он већ обви руке око струка њена, И у вис је горе у наручја диже, И пови је себи и пригрли ближе, И к'о ветри плахи, што се гором гоне, Он појури с њоме на висине оне. Била стаза нека па је затим неста, И он стиже с момом где је напрат честа. Сад западе опет у окомо стење,