Земунски гласник

56

— Варате се капетану! одговори маршал узбуђено. Погледајте боље ону женскињу. Ја вам никако не могу веровати, јер ја се врло добро познајем с њоме. — Главу дајем да је она , рече капетан и слеже раменима. Маршала обузе гњев. — Добро. Ја ћу вас претставити сада њојзи. Ви спомените састанак њезин са митрополитом, а о сукобу с оним Мексиканцем ћутите. Ја ћу прислушкивати. Маршал га претстави и они одмах почну разговор. — Одкад сте у Мексики? Запита га она. — Дошао сам с резервом, која је после несретнога догађаја код Пуебле дошла да попуни војску нашу. — Дакле сад сте код нас, настави она и умиљато се наемеши. — Јест, као и сваки војник, као игго један песник каже, данас на коњу поносном, сутра из пушке убијен. — За бога господине, како тако страшно говорите! прекине га дивна лепотица и дражесно се насмеши. — Ако вам смем милостива, приповедити, шта ме је баш ире неколико сахата снашло. Мал' главоМ не платих. — Приповедите! нуђаше гаТТзабела чисто плашљиво. Маршал је чуо те речи и одмах приступи. — Ако је слободно слушати ? Ленорманд поче чинећи се и невешт све од почетка па до краја како је видео неку женскињу код митрополита, како је ишао за њом и како је видео , где јој је исиала нека артијаШиањолкиња не могаше сакрити забуну своју, јер је одмах увидела, да је тај разговор с намером иочет. Но на срећу њезину и у. исти мах уђе цар с царицом, а иратише их Елоан , Веласкец и царичине дворкиње гроФица Зичи, Штаремберг, Колонић и маршаловица Алмонте. Сви их поздравише, али тек што седоше, Базен опомене капетана да иастаои посао. Шпањолкиња скоро да се обнесвести, кад јој се сусретие поглед с маршаловим, — Па не знате којета женскиња, запита маршал. — Не 8нам. Јер тек тпто је артија испала, и каруца уђоше у двор. — Не, па то сте мсгли лако дозиати. Требали сте само нитати, које у тај час ушао у двор.

— Није ме се толико тицало јер сам уверен био да је ту велико издајство. Базен хтеде нешто на то рећи, ал је морао на позив цару ићи. То му беше веома не иовољно. Каиетан остане сам са Шиањолком. — Господине! почне Изабела врло узбуђена. Хоћете ли ми истину казати, да ли познајете ону женскињу? — Па кад би је баш познавао? насмепш се Ленорманд. — Господине ! пре него што вам одговорим на то, нешто ћу вам приповедити. Хајдете у другу собу. Одоше у другу собу , где су са свим мирни били од остала друштва. Шпањолкиња сеђаше неколико тренутака замишљено. — Господине, пре него што ћу почети, изјављујем своје уверегве, да је предамном човек од части, да ј'е Француски ОФицир. Не ћу дуже да носим образину, и да ми се и даље смејете. Моја је судба у вашој руци. Ја признајем, да сам ја била она женекиња, што је походила митрополита и онај пакет изгубила. — Дона Переца! ја ее морам чудити вашем духу и вашој иекрености. — Хоћу господине да вас упознам са мојом прошлошћу и с мојим отношајем ирема Базену пре него што ме са свим компромитујете, Ја сам жив&ла код мога ујака Дона Хенрикеца Викарија. Била сам у сваком изобиљу, живела сам без бриге, као и сваки, који још не позна овај живот пун трња Безбриге и весело, као и свака уживала сам младост у којој још непознајем невоље и трње овога живота. У сваком изобиљу и самовољно живела сам код мога ујака Дон Хенрика Викарија, који је сада самном дошао. Букне рат са европским силама и наскоро стајаху пред капијама наше вароши њихОве војске. Доласком њиховим дође и крај сретним сановима младости моје. Беше суђено да се сврше једним догађа,јем, што ме посећа на моју — прву љубав. За време опсаде Пуебле сеђаше неки капетан републиканеки Корона Регула у нашој кући, крји је ово последње време ужас непријатељима. 0 ручку се састајах сваки дан с њиме. Не знам хоћете ли то схватити, али за неколико даиа ја се заљубих у младога јунака , Који је још и сада, узгред да поменем, најлепши вођ републиканеки. Ја га љубих силно, ватрено, како само Шпањолскиња уме у деветнајстој

години својој. Ја га с чежњом и одушевлењем дочекивах, када се враћагае из брја крвав и црн улицу од силнога праха. Ја се молих непрестано мајци божјрј, да га благослови и заштити. Но непотраја дуго и ја дознах, да је Корона изгубљен за ме. Он је волео другу с којом је одрастао У кући ујака њезина. То је Розаура де ла Пена, коју цела Мехика зваше „ружа пуебланска." То бејаху страшни часови за ме; Можда најстрашнији, што ћу их икада доживети. Немогу описати бол и тугу моју. : . Опсада се сврши, као што вам је већ познато. Ужаси њезини су ми добро дошли да пОкрију очајање моје, у којем ме нестајаше. У најстрашнијем часу, у пљуску од 1;улади небојах се смрти, и стајах са свим хладнокрвпо уз њега. Долазах рањенима, залагах их јелом, а заливах их пићем. Још се само надах, да ће нас обоје смртно ђуле подесити. Преварих се. Непрође четрнаест дана, и Французи узеше Пуеблу на јуришу. Корону ухватише с мачем' у руци, и отсуђен је као и остале вође на смрт. Место њега дође међу тим код нас на стан маршал Базен. Кад се први пут с њиме сусретох, познадох у лоношању њего вом необичну галантерију. После неколико дана била сам саучесница у послу његову, била сам међу устаницима. ВиШе сам нута оналила из мога малог револвера на ваше ЗемНа брзо после тога изјави он своју — љубав. Лудо девојче, пуно гњева и огорчења нротив сопствене судбине, место да ме прва несрећа поучи, она ми Са ским уништи мир. Осећах се узвшиеиијом над Короном и одзвах се маршалу. Оутра дан измолим у Базена отпуст Корони, и предам га њему својом руком. То је последње племенито д'елО моје лешне прошлости, јер ми у срцу живеше још нека нада. И ње нестаде. Он ми се захвали топлим, али обичним речима. Говорио је много о захвалности отачаства, о будућности, о свести. Још ме је пољубио у руку, за тим га је нестало у мрачној ноћи. Остадох сама-самцита. Језа ме подилазаше кад год гледох у хладне очи маршалове. Закон мојој будућности самасамписала. Непознавах последице корака мога , који ме везаше за човека са СВИМ неПОЗНата. (Наставнће се.)

.Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

ОоЈф <шова"ттеч ?.тшр V Земуну.